Izvor: Politika, 16.Jul.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Eh, ti doktorati
Krajem proleća, početkom leta potkopan je ugled doktora nauka kao nosilaca titule koja je, sama po sebi, doskora izazivala uvažavanje. Poznavaoci našeg akademskog života ni ranije u tom pogledu nisu imali iluzija, ali je u kolektivnoj svesti pojam doktorske disertacije imao veliku težinu.
Pre nekoliko decenija kod nas ce godišnje branilo četiri-pet puta manje disertacijanego danas, pa su mentori, komisije i naučna veća lakše kontrolisali njihov kvalitet.Jeste, doduše, i profesora >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bilo manje, ali su kriterijumi za njihov izbor bili stroži. Pored toga, za magistraturu i doktorat opredeljivali su se kandidati namerni da nauci posvete svoju buduću profesionalnu karijeru, pa im je retko padalo napamet da je podvalama ugroze na samom početku.
Danas je sve više naučnika iz hobija – nazovinaučnika – to jest ljudi koji se bave „važnijim” poslovima, obično politikom, a voleli bi da uz svoje ime prikače neku titulu, pa u slobodno vremene i u rekordnom roku obave potrebne „formalnosti”. Neophodni saučesnici su im nestručni i/ili korumpirani mentori.
Objektivnu teškoću koju i jedni i drugi složno zanemaruju predstavlja obaveza da doktorska disertacija bude autentičan prilog nauci. Velikoj većini kandidata ta lestvica je postavljena suviše visoko. To je prepreka na kojoj se pada! Nesposobnost da se pristupi izradi sopstvenog pismenog sastava prevazilazi se bezočnom krađom tuđih misli, rečenica i pasusa.
„Pokazna vežba” je to ubedljivo obelodanila na primeru nekoliko pojedinaca s javne političke scene. Oni, srećom, pripadaju raznim političkim strujama (ideoloških i nema), pa otpada argument da je reč o bezrazložnoj diskreditaciji određene partije. Uočava se, doduše, da su ciljani pripadnici jednog neomiljenog društvenog sloja, ali je sigurno da pažnju javnosti ne bi privukla vest kako je akademskoj zajednici pokušao da podvali neki anonimus.
Karakteristično je da među „uzbunjivačima” dominiraju naši akademci iz dijaspore. Oni lakše od nas sagledavaju jaz između naučne sredine iz koje su potekli i one kojoj pripadaju, ali odsustvo odlučnije podrške ovde mnogo govori ne samo o skromnoj kritičnoj svesti već i o kržljavoj građanskoj hrabrosti poslenika naše nauke.
Tragikomično je kada kompromitovani mentori i dekani tvrde kako dva podudarna teksta nisu ista. Još otužnije je kada se „nezavisni” arbitri grče pred kamerama jer je, navodno, teško odrediti šta je plagijat. Zakonodavac nije precizirao ni koliko novčanika neko treba da ukrade da bi bio džeparoš, već je ocenu prepustio našoj zdravoj pameti.
Neki profesori su se zaista našli u svetu kome ne pripadaju, jer ni sami nikada nisu stvorili ništa originalno, već su titule stekli poput svojih kandidata kojima ništa više nisu ni mogli da pruže. Češće su to dovoljno razumni ljudi čiju su raniju reputaciju s vremenom ugrozila mentorstva podjednako ništavnih doktorskih teza.
U takvoj situaciji, kada akademska zajednica nema snage ni hrabrosti da prizna providnost carevog novog odela, a prozvani političari, novopečeni doktori nauka, ne pokazuju potrebnu samokritičnost, jedino njihovi „vrhovni komandanti” mogu da smanje nastalu političku i, što je mnogo važnije, društvenu štetu. Oni ne treba da pozivaju svoje kompromitovane saradnike na javno pokajanje, ali je presudno ubediti ih da se odreknu svojih zbrzanih uradaka i, sledstveno, nezasluženih titula. Tek tada će moći da se pristupi moralnoj obnovi na srpskim univerzitetima.
Ako se pak sve završi samo na raskrinkavanju jednog rektora privatnog univerziteta, koji nije imao ni ubedljivost Ostapa Bendera, ni šarm varalice Feliksa Krula, ali je bio blizak moćnicima, to će označiti ne samo ravnodušnost političkog vrha prema sudbini obrazovanja i nauke u zemlji već i svesno guranje u sunovrat.
*Profesor univerziteta
Zoran Radovanović
objavljeno: 16.07.2014.
