Izvor: Politika, 02.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Egzotika dvorova
Osamnaesti vek čini prekretnicu u razvoju evropskog enterijera. To je vreme kada se diktat visoke mode, polako ali neumitno seli iz vladarskih dvorova u građanske salone. Dotadašnja aristokratska klijentela, naoružana autoritetom, znanjem i nasleđenim ukusom, postavljala je kreatorima enterijera veoma jasna i kruta ograničenja. Plasirale su se samo one promene stilskih odlika koje su odgovarale sujeti vladarskih kuća i od njih bile odobrene. Evropskoj aristokratiji je teško mogao da se proda >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rog za sveću. Sa bogatim građanima je već bilo mnogo lakše. Oni će stvoriti sopstvene vladare modnih trendova – oslobođene preduzetnike, trgovce i "samostalne" kreatore čije bujno stvaralaštvo se kreće od ozbiljnih istraživanja do umetnosti kiča. To je isti onaj proces u kojem je jeftina pamučna potkošulja uz malo štampane dekoracije i šljokica postala skup odevni predmet trendovskog dizajna.
Novonastali uslovi teraju proizvođače da tragaju za večito novim, jednostavnijim i jeftinijim rešenjima. U toj napornoj trci za svežim idejama oni će se tokom celog osamnaestog veka često obraćati kineskoj tradiciji, tehnikama, nameštaju i dekoru. Početkom ovog procesa tradicionalni kineski materijali i elementi dekora Ming i Ćing epohe korišćeni su sasvim neselektivno pa su često davali groteskne rezultate.
Mnogi čitaoci srednje generacije rado će se setiti filma "Moje pesme, moji snovi" koji je većim delom snimljen u salcburškoj palati Leopoldskron. Zidovi glavnog salona ovog dvorca pokriveni su "kineskim" tapetama a sa plafona bogate rokoko štukature visi barokni luster, raskošno pozlaćen, sa kuglom u obliku ananasa i velikom porcelanskom statuom kineske boginje Guan Jin. Uprkos svemu tu je uspešno stvoren jedan potpuno nov, svež i lep ambijent.
Moda kineskog porcelana naterala je prvo Špance a potom i Italijane da otvore sopstvene fabrike. Kada je Karlo VII osnovao manufakturu Kapodimonte, u Portičiju je nastao čuveni "mali salon" (1759) čije zidove pokriva više od tri hiljade porcelanskih elemenata i u kojem je, pored sve lepote, teško provesti duže od pola sata. Ko zna šta bi se sve desilo sa evropskim enterijerom da porcelan nije bio toliko skup. Mnogo važniju ulogu u njegovom razvoju odigrao je kineski nameštaj pokriven debelim slojem crnog ili crvenog laka.
Ova tehnika omogućila je novim evropskim kreatorima da sa manje zanatskog umeća izrade nameštaj od mekšeg i jeftinijeg drveta. Sada je bilo moguće loše urađene spojeve samo zagitovati i obrusiti. Umesto skupog duboreza pravljeni su ukrasi od gipsa i štuka koji su lepljeni preko tanke gaze na podlogu od laka ili prve politure. Potom bi se sve lepo pokrilo gustim slojem crnog laka koji se mogao oslikati i na kojem se pozlata ubedljivo isticala. Ovakav nameštaj je krasio mnoge palate, građanske salone i budoare najboljih hotela u doba Luja XV. Venecija je prednjačila u smišljanju novih trikova. Sredinom osamnaestog veka na tržište je plasirana tehnika poznata kao "siromašni lak" (lacca povera). Umesto mukotrpnog oslikavanja po nameštaju su lepljene slike štampane na posebno tankom i izdržljivom papiru. Premazan slojevima dobrog laka ovakav nameštaj je izgledao "kao naslikan" i dugo je tvorcima donosio znatan profit.
Tako je sa razvojem tehnoloških trikova u Veneciji počela era nastajanja modernog dizajna. Nju danas krasi upotreba materijala sačinjenih od drvnog otpada, presvučenih štampanim folijama i papirni nameštaj za ograničenu upotrebu. Za sve je "kriv" uvoz tehnike štampanja i lakiranog nameštaja iz Kine. U debele slojeve kineskog laka lako se utiskivala dekoracija od metala, kamena i sedefa a rezultat je bio veoma upečatljiv. Kao reakcija na rigidnost baroka u Francuskoj se već tokom druge decenije osamnaestog veka pojavljuju egzotični enterijeri, eksterijeri i posebno veštačke vrtne pećine ukrašene kamenčićima i sedefastim školjkama. Po takvim ukrasima (rocaille) ime je dobio rokoko stil.
Rokoko nije ni naročito omiljen ni sasvim priznat kod velikog broja istoričara umetnosti. Francuzi ga uglavnom svode pod epohu Luja Petnaestog, u arhitekturi je prisutan samo kod Nemaca, u Italiji ga prihvata Venecija a engleski Čipendel u tome vidi tek nekakvu "izmotaciju" onih tamo na kontinentu. Oduševljenje su naknadno pokazali samo Amerikanci. Pa, ipak, rokoko odlično ilustruje put kojim smo stigli do savremenog enterijera. Zato ćemo o njegovim odlikama posebno pisati u sledećem broju.
[objavljeno: ]
