Izvor: Politika, 08.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Egzodus oko Buša
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, marta – „Oholost. Taština. Sve je moja neoprostiva greška. Izvinjavam se."
Opisavši tako svoje postupke, Timoti Goglejn (44) ispovest je doveo do kraja – ostavkom na mesto poverenika američkog predsednika za poslove s verskim zajednicama.
Pao je kao prekršitelj normi u sopstvenoj specijalnosti – moralnim propovedima. Otkriveno je, naime, da je bar devet puta u svojim komentarima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << plagirao napise drugih autora.
Bio je u ekipi Džordža Buša (62) od početka njegovog predsednikovanja 2001. godine. Sada je otišao posramljen, ali bi nečim ipak mogao i da se pohvali – iskušenja u timu sadašnjeg šefa države je izdržao duže nego mnogi drugi.
Buša je dosad napustilo nekoliko desetina važnih saradnika. Bela kuća je izložena kadrovskom egzodusu, konstatovali su hroničari.
Iz prvobitne Bušove „prve postave" s njim su još samo potpredsednik Ričard Čejni i Kondoliza Rajs, koja je, pre nego što je postala šefica diplomatije, bila predsednikov savetnik za nacionalnu bezbednost. Ostali su „pukli" – nekima su popustili živci, a neki su otišli jer su drugima postali nepodnošljivi, zbog pokazane arogancije, zastranjivanja, prepotentnosti, kontraproduktivnosti. Suočen s povremeno rekordnom nepopularnošću među sunarodnicima, Buš je i sam neke „pustio niz vodu" kao „žrtvene jarce""
Ovako ili onako, tek – „prohujali s vihorom" su šefovi Pentagona, generalštaba oružanih snaga, direkcije svih obaveštajnih službi, CIA, Stejt departmenta, predsednikovog kabineta, ministarstava domovinske bezbednosti i pravosuđa, pa komandanti operacija u Iraku, kao i portparoli predsednika, njegovih savetnika za irački rat, za antiterorizam i za pravna pitanja. Pod pritiskom afere je „odleteo" i Bušov izabranik na čelu Svetske banke, a na ostavku je bio primoran, zbog osporavanja u parlamentu, i šef američke misije pri UN.
„Ostaću na svom kursu makar me podržavali samo supruga Lora i naš škotski terijer Barni", rečenica je kojom je Buš ilustrovao svoju „nepokolebljivost". Iako većina građana u anketama tvrdi da se „Amerika kreće u pogrešnom pravcu" i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici.
Najteže se, kažu, odrekao usluga Karla Rouva (57), čoveka čija je uloga u strateškim Bušovim opredeljenjima bila mnogo veća od zvanične funkcije zamenika šefa predsednikovog kabineta. Bio je, kažu insajderi, sve i svja, a u javnosti je karakterisan kao „Bušov mozak".
Važio je za majstora primene gesla „stvarnost je ono što mi kažemo". Veštim manevrisanjem pa i manipulacijama, Bušu je bitno pomogao da pobedi u nadmetanju za guvernera Teksasa a potom i dva puta na predsedničkim izborima.
Kad je realnost izmakla „onome što mi kažemo", ispostavile su se i njegove mane: kao čoveka koji je smišljao retoriku za opravdavanje neosnovanog ratnog pohoda na Irak; učesnika u aferi kojom je delinkventno obelodanjen identitet tajne operativke CIA da bi se obezvredio izveštaj njenog muža da je Vašington izmislio optužbe da se Bagdad u Africi snabdeva materijalom za nuklearnu bombu; aktera u smenjivanju grupe javnih tužilaca zbog političke „nepodobnosti"; prekršioca pravila da se službeni kompjuteri Bele kuće ne koriste za partijske komunikacije"
Buš se, međutim, nije upadljivije promenio posle ostavke tog „strateškog arhitekte". Sa Rouvom kao da nije otišao i „rouvizam". Metode mu sereklo bi se– plagiraju.
Momčilo Pantelić
[objavljeno: 09/03/2008.]
