Izvor: SrbijaDanas.com, 01.Jul.2023, 16:08

“EVO KAKO IZGLEDA KRAJ SVETA” Ostrvo kuge, boginja i antraksa - ovo je NAJSMRTONOSNIJA tačka na planeti?! (FOTO/VIDEO)

Aralsko jezero je nekada spadalo među najveća jezera na svetu, ali ono je u međuvremenu gotovo u potpunosti nestalo. Slike pustinje koja ja nastala nakon isušivanja jednog od četiri najvećih jezera sveta postale su simbol uništavanja prirode.

Početkom 60-tih godina prošlog veka započeto je sa velikim projektom odvođenja vode sa reka koje su punile Aralsko more. Voda je odvedena u unutrašnjost kopna zarad navodnjavanja useva. Izgrađeni su melioracioni kanali u dužini >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << od preko 1300 km. Rezultat tako velikog oduzimanja vode iz tokova je presušivanje jezera. Vodena površina je smanjena za preko 60 %, zapremina za preko 75 %, dok je salinitet porastao tri puta. Zahvaljujući tome danas je preko 30000 km2 nekadašnjeg dna usled delatnosti čoveka pretvoreno u slanu pustinju.

Odvođenje vode iz reka Sir Darija i Amu Darija uz isparavanje vode iz samog jezera je izazvalo ekološku, ekonomsku i zdravstvenu regionalnu katastrofu. Jedan ruski zvaničnik je označio kao "10 puta goru katastrofu od Černobilja".

- Evo kako izgleda kraj sveta - kaže Jusup Kamalov, meštanin sela u blizini Aralskog mora dok opisuje prostore nastale nakon nestanka jednog od najvećeg jezera sveta i dodaje: Ako se ikada dogodi armagedon, žitelji Karakalpakstana biće jedini koji će preživeti, jer mi već sada živimo u njemu.

Danas, vetar raznosi slani prah sa osušenog jezerskog dna na udaljenost od čak 300 km. Kako se so širi ona uništava useve, pašnjake, šume, i ostali živi svet. Povećanjem saliniteta zemljište postaje još manje plodno. Ovaj fenomen je uveo novi termin u zaštitu životne sredine: slanu kišu.

Da bi očuvali prinose na ovom aridnom zemljištu poljoprivrednici povećavaju upotrebu herbicida, insekticida i đubriva (prvenstveno veštačkih). Dobar deo ovih hemikalija prodire kroz zemlju u podzemne vode zagađujući glavni izvor pijaće vode. Nizak nivo dotoka vode, kao i povećanje koncentracije zagađujućih materija iz poljoprivrede, učinio je i nadzemne vode nezdravim za piće.

Stalnim smanjivanjem (isušivanjem) usled prekomerne potrošnje vode, Aralsko more se "podelilo" u nekoliko gotovo odvojenih vodenih celina. Ali ni to nije kraj. Nestajanje jezera se nastavlja. Najnoviji satelitski snimci pokazuju da je od nekada četvrtog najvećeg (slatkovodnog) jezera na svetu ostalo samo nekoliko odvojenih malih jezeraca. Praktično jezero danas zauzima samo 10% nekadašnje površine. I taj trend nestajanja je sve izraženiji.

Severni deo Aralskog jezera, u Kazahstanu je još pod vodom. Tamošnje vlasti čak govore o oživljavanju i vraćanju riba u ove vode. Ali u zapadnom delu vode više nema. 90 posto nekadašnje vodene površine je u međuvremenu nestalo.

Pored dve velike pustinje u regiji, Karakuma i Kisilkuma sada je na mestu Aralskog jezera nastala još jedna – Aralkum. Kako objašnjava direktor fonda za spas jezera Vadim Sokolov, ova poslednja pustinja je opasna jer s njene površine u atmosferu odlaze ogromne količine fine soli koja se nekad nalazila u slanom Aralskom jezeru.

- Ova so izaziva velike zdravstvene probleme i napada bubrege, disajne puteve i jetru. Uz to uništava i floru i faunu - kaže Sokolov u svom uredu u Taškentu, glavnom gradu Uzbekistana.

Ribe odavno nema u Aralskom jezeru. U šezdesetim godinama prošlog veka godišnji ulov je iznosio 40.000 tona. Padom vodostaja povećao se i salinitet vode što je uništilo sve riblje vrste.

- Nakon umiranja ribolova hiljade ljudi je izgubilo posao. Nakon toga je usledilo i odumiranje poljoprivrede koja je zbog nedostatka vode isto tako nestala - govori Sokolov. Nekada je Aralsko jezero sa 69.000 kvadratnih kilometara i preko 1.080 kubnih kilometara vode imalo i ulogu regulatora klime.

Međutim, nestanak jezera otkrio je još jednu katastrofu. Ostrvo Vozdroženija bilo je malo, živopisno ribarsko selo ograđeno lagunama, ali nakon odvođenja vode sa reka koje su ga hranile, jedino što je od ove oaze ostalo je sloj slanog peska, prožet kancerogenim pesticidima. Ostrvo smrti, kako se često naziva, je mesto gde živa na termometrima dostiže i 60 stepeni Celzijusa, a gde su jednici znaci života kosturi osušenih stabala i životinja.

Vozdroženija se toliko proširila, da je sada 10 puta veća od svoje izvorne površine i ne smatra se više ostrvom, već poluostrvom, a zahvaljujući jednom projektu to je i jedno od najsmrtonosnijih mesta na planeti.

Kada je istraživački brod "Lev Berg" 1971. godine prošao pored ostrva, mladoj naučnici su nakon nekoliko dana dijagnostikovane boginje, što je prema pisanju BBC-a, svima bilo čudno jer je bila vakcinisana protiv ove zaraze. Iako se oporavila, epidemija se širila i zaraženo je još devetoro ljudi u njenom rodnom gradu, od kojih je troje umrlo, a među njima je bio i njen mlađi brat.

Godinu dana kasnije, mrtva tela dvojice ribara pronađena su na ribarskom čamcu, takođe u blizini ostrva. Iako nikada nije potvrđeno, smatra se da su preminuli od kuge. Nedugo zatim, ribari su počeli da vade mreže pune mrtvih riba, a u maju 1988. godine, 50.000 primeraka sajga antilopa, koje su pasle na obližnjoj stepi, uginule su u razmaku od jednog časa. Niko nije znao razlog, barem ne zvanično.

Vozdroženija, zbog nepristupačnosti, još uvek čuva brojne tajne. Iako je ostrvo napušteno još devedesetih godina prošlog veka, od tada je tamo bilo samo nekoliko ekspedicija.

Nik Midlton, novinar i geograf sa Univerziteta u Oksfordu, je 2005. godine na ostrvu snimao dokumentarni film.

- Bio sam svestan toga što se dogodilo, pa smo imali pomoć čoveka koji je radio za britansku vojsku i koji nam je dao sve potrebne informacije. Iskreno, skroz me je preplašio - rekao je on za BBC.

Taj ekspert je bio Dejv Batler koji je na kraju i otputovao sa ekipom.

Iz predostrožnosti, cela ekipa je nedelju dana pre putovanja počela da pije antibiotike. Nosili su gasne maske sa modernim vazdušnim filterima, debele gumene čizme i bela odela nalik forenzičarskim.

Fotografije, koje je davne 1962. godine CIA napravila iz vazduha, pokazuju da je, za razliku od drugih ostrva u Aralskom moru, Vozdroženija imala otvorenu streljanu, kasarnu, paradni prostor. Ipak, ni to nije bilo toliko zabrinjavajuće.

Ono što, međutim, jeste su zgrade. Razne istraživačke građevine, ograđeni prostori za držanje životinja, kao i otvoreni poligon za testiranje. Ostrvo je pretvoreno u vojnu bazu najopasnije vrste - postrojenje za razvoj i testiranje biohemijskog oružja.

Projekat je bio potpuna tajna, a čak nije bio označen ni na kartama. Ljudi upoznati s projektom nazivaju ga Aralsk-7 i tvrde da je bio deo programa biološkog oružja u industrijskom obimu, koji je zapošljavao više od 50 hiljada ljudi u 52 proizvodna pogona širom Sovjetskog saveza. Tokom godina postrojenje i poligon su postali prava noćna mora za živi svet. Oblaci patogenih agenasa, poput antraksa, malih boginja i kuge, bili su na sve strane, a egzotične bolesti poput tularemije, bruceloze i tufusa stizale su do peščanog tla.

1981. godine, prema pisanju BBC-a, došlo je do curenja antraksa u jednom od kompleksa što je dovelo do smrti najmanje 105 ljudi, nakon čega su Sovjeti odlučili da ga se otarase. Ogromne bačve spora antraksa pomešanje su sa izbeljivačem i transportovane u lučki grad Aralsk, na obali Aralskog mora, odakle su transportovane u Vozdraženiju. Nekih 100 do 200 tona antraksne kaše je bačeno u jame i zaboravljeno.

Međutim, nakon što je ponovo došlo do curenja i smrti 12-godišnjeg dečaka na krajnjem severu Rusije i epidemije tokom koje su hospitalizovane 72 osoba iz nomadskog plemena Neneca, uključujući 41 dete, a na hiljade irvasa stradalo, postalo je jasno da Sovjeti nisu učinili dovoljno da unište spore antraksa. Godinama nakon raspada SSSR-a, posle napada u Tokiju i otrkića o opsežnom programu biološkog oružja u Iraku, jačao je strah da bi se teroristi mogli dokopati smrtonosnih patogena, zbog čega je američka vlada poslala timove stručnjaka da urade određena testiranja.

Precizna lokacija bačenog antraksa nikada nije otkrivena, ali kako se ispostavilo to nije bio problem. Jame su bile toliko ogromne da su se jasno videle na fotografijama snimljenim iz svemira. U nekoliko uzoraka tla pronađene su održive spore, a SAD su izdvojile 6 miliona dolara za projekat čišćenja ostrva.

To je uključivalo dubok rov, iskopan pored jama, nešto plastične obloge i hiljade kilograma moćnog izbeljivača u prahu. Sve što je tim trebalo da uradi je da prebaci nekoliko tona kontaminiranog tla u rov – na toploti od 50C (122F), noseći puna zaštitna odela. Ukupno je angažovano 100 lokalnih radnika, a projekat je trajao četiri meseca.

Akcija čišćenja je na prvi pogled uspešno sprovedena, međutim, kako su testovi kasnije pokazali čitavo ostrvo je kontaminirano. Les Bejli, međunarodni stručnjak za antraks sa Univerziteta u Kardifu, koji je proveo deceniju radeći u Porton Dovnu, ustanovi za istraživanje biološkog oružja u Velikoj Britaniji, rekao je: "Tamo će zauvek biti antraksa".

Nastavak na SrbijaDanas.com...