Izvor: Politika, 16.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
EKSELENCIJA NA ŠKOLSKOM ČASU
Tri puta sam do sada imao priliku da u SAD budem na školskom času. Prvi put daleke 1983. godine u Fort Bregu, Severna Karolina, u bazi 82. padobranske divizije američkih oružanih snaga. Bio je to čas o američkom načinu života. Klasično moralno-političko predavanje i vaspitanje mladih padobranaca, priča o temeljnim vrednostima američkog društva i prednostima u odnosu na ostali svet. Sve do tada mislio sam da je takva vrsta nastave ekskluzivno rezervisana samo za socijalističko-komunističke >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << države. Bio sam gost i zbog pristojnosti nisam hteo da ih o tome bilo šta pitam, jer radilo se, ipak, o mladim momcima. Skoro deci...
Drugi moj školski čas u SAD bio je u septembru 2002. godine u Vest Pointu. Elitna američka vojna akademija slavila je 200 godina svog postojanja, primio me je komandant akademije, ili kako ga u Vest Pointu zovu superintendant, general-potpukovnik Viljem Lenoks. Intervju za "Politiku". Rat iz 1999. godine i Kosmet nije spomenuo. Nisam ni ja.
Onda me je u svoju kancelariju pozvao pukovnik Majkl Miz, profesor sa katedre društvenih nauka u Vest Pointu. Sa zida u njegovoj kancelariji gledali su me general Ratko Mladić i Radovan Karadžić. Sa dve obešene međunarodne poternice. Pukovniku nije promakao moj upitni pogled.
– Bio sam dve godine u Bosni u sastavu snaga SFOR-a. Mali suveniri iz tog vremena.
Zatim me je pukovnik poveo na školski čas. Kadeti druge godine Vest Pointa. Stručna nastava. Posle časa prišao mi je jedan mladić.
– Iz koje ste Jugoslavije gospodine?
Odgovorio sam mu vrlo kratko. Bio je premlad, skoro dete, da mu objašnjavam prvu, drugu i treću Jugoslaviju. Bio je zadovoljan, jer njegova je devojka stigla u SAD iz Niša. O Kosmetu i 1999. godini ništa me nije pitao. Ni pukovnik Miz.
Treći školski čas u SAD odslušao sam takođe u septembru 2002. godine u Fort Kempblu, Kentaki, u bazi 101. vazdušno-jurišne američke divizije. Moj pratilac, major Pol Ficpatrik bio je vrlo ljubazan, sve mi je pokazao i objasnio, ali Kosmet i rat 1999. nije nijednom spomenuo.
Bio sam zbog toga zadovoljan, mora da osećaju da su tu krivi pa tu temu izbegavaju. Osim toga, šta da se ja tu nešto svađam sa domaćinima kad sam gost, a gost nikada ne postavlja neučtiva pitanja. S druge strane, pomislio sam da diskusije i pitanja o Kosmetu nema, jer su domaćini svesni da se rezolucija UN 1244. mora poštovati.
Bio sam u teškoj zabludi. Jer, nedavni nastup američkog ambasadora Majkla Polta u Trećoj beogradskoj gimnaziji, ne znam da li je to bio nekakav školski čas ili ne, tek ambasador je bio vrlo direktan i bez diplomatskog uvijanja. Kao što i treba prema deci, jer ona najviše i cene iskrenost. Naime, njegova je ekselencija otvoreno rekla beogradskoj deci da SAD podržavaju otcepljenje Kosmeta od Srbije, i "da je on malo razočaran retorikom nekih zvaničnika ove zemlje i da su ti komentari oko toga utoliko više razočaravajući što mi nismo nikada, kada je u pitanju Srbija, koristili takav rečnik".
Možda rečnik nisu, ali bombe jesu, tek deca su ambasadoru postavila pregršt vrlo preciznih i logičnih pitanja. Dečja lica bila su ozbiljna, deca ekselenciju nisu nimalo štedela. Tek poneki profesor se nasmešio, ali tako i treba, domaćinski.
Mediji nisu javili je li u Trećoj beogradskoj bilo i sečenja torte, kao što je to bilo nedavno na koktelu u Domu Vojske povodom otvaranja američke vojne kancelarije. I tamo nam je ekselencija rekla sve što nam ide oko Kosmeta. Samo tamo niko od prisutnih ekselenciju ništa oko toga nije ni pitao. Jer, zaboga, naši oficiri nisu deca. Šta ima da pitaju kad nije bio školski čas. Istina, tamo su se, u Domu Vojske, više smešili ekselenciji nego u Trećoj beogradskoj gimnaziji. Što je i potpuno razumljivo. Elita je uvek razdragana. Jer je elita.
Posle svega jasno mi je da smo ovih dana i bez odlaska naših oficira i podoficira u Ohajo, postigli punu vojnu interoperabilnost sa NATO i standardima američke armije. Naime, niko me oko Kosmeta ništa nije pitao u bazama armije SAD. Niko ni u Domu Vojske u Beogradu da nešto upita ekselenciju. Istina, ja nisam ekselencija.
Istina, u Trećoj beogradskoj pitala su deca.
A deca su budućnost. Dok stasaju, vojska će nam ionako biti profesionalna.
[objavljeno: ]
.jpg)
