Izvor: Press, 02.Nov.2013, 11:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
E, moj Saša (nekrolog velikima- biografija malih)
U smrti je, očigledno, stekao više prijatelja nego što ih je zabaštinio za života, i manje neprijatelja nego što je strahovao da ih ima.
Sve je to nekako ljudski, mi mali volimo da pišemo o velikima kad siđu sa scene, dajući tako sebi na značaju više nego žaleći za njima.
Njihovi nekrolozi su naše biografije, njhove smrti su smisao našeg postojanja, ali i to je valjda ljudski?
Da su svi Sašini „prijatelji“ govorili na ispraćaju kremirali bi ga negde do četrde'stice.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Press << />
Da je pročitana barem polovina autorskih oproštaja od njega na posletku bi Tijanićeva porodica tešila autore...
Da je šesnaestina te polovine mislila to što je napisala- „Slušaj, Saša“ se imao zašta i roditi!
Zapravo, i imao je, jer šta bi male, barem na kratko, izdvojilo iz ničega da nije nečega što im veliki nesebično daruju- sopstvenu smrt da lečka ožive.
Dakle, polovina Srbije bila je sa Đinđićem na: „Vidi, Zorane“, druga polovina sa Tijanićem na: „Slušaj, Saša“, a treća (ima u nas više od dve polovine) ostala je uskraćena za kafenisanja sa velikanima, ali na njihovu sreću dovoljno je onih koji mogu sve da ispričaju i napišu o tome.
Ovo pišem dan pre sahrane, odnosno, ispraćaja za kremaciju, na kojem će Novo groblje, potpisujem, biti premalo da primi sve Sašine „prijatelje“ i znatiželjnike željne da ih vide.
Ako ih kanda ne prepoznaju ovi će se sami predstaviti: prelpaćenim buketima, crninom, laktanjem među familiju i prijatlje bez navodnika, jecajem: „Jesam li ti govorio, Saša“...
Sabraće se potom u grupice, otići u obližnje bircuze, popiti po koju za Sašinu dušu prosipajući gutljaj na pod, vajkajući se kako je sa njim umrlo i novinarstvo u Srba.
Da je umrlo - nije, baš kao što nije i počelo s njima, ali da je metar ispod Tijanića - jeste! Imali smo ga nad zemljom kao reper, imaćemo ga i pod njom...
A, na zemlji svi Sašini „prijatelji“ i učenici, duboko ožalošćeni njegovom smrću i pomalo srećni jer se upraznilo mesto na koje svojski pretenduju, duboko ubeđeni da im pripada jer se ubiše pišući o velikom, tako mali...
Novinarstvo je na samrti, da, premalo je velikih, a nakamarilo se malih koje nekako moramo proizvesti u gromade, da bi još manji imali šta da napišu sutra.
E, moj Saša, stvarno nekorektno od tebe - odeš i ostaviš tolike „prijatelje“.
Ti si se snašao, a šta će oni, šta ćemo mi mali, šta nam valja činiti kada nas ubrzo zaborave, a tebi godišnjica ni blizu da sastavimo poneko slovo?..
Nekrolog velikih- biografija malih.
Autor: Mihailo Medenica
