Izvor: Blic, 17.Okt.2009, 09:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dvorište ostalo svedok istorije
Svakodnevni prolaznici Ulicom Ilije Garašanina retko zapaze dvorište kod broja 14. Zabačeno, iza pomalo propalog zida, dvorište je ostalo nepromenjeno od kad su izgrađene prve kuće, pre više od 70 godina. U jednom od tih kućeraka rođen je i Miodrag Stojiljković (72), poznati sportski komentator Radio Beograda, koji se priseća odrastanja i studentskih dana u nekadašnjoj Bitoljskoj ulici, koja je posle rata dobila ime Georgi Dimitrova.
Ugao Takovske i Ilije Garašanina, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << gde je njegov otac držao kafanu „Srpski orač", danas i nekad
Miodrag Stojiljković je detinjstvo proveo u „Palilulskom četvorouglu", koji formiraju Takovska, Bulevar, Beogradska odnosno Starine Novaka i Cvijićeva ulica.
Njegov otac, Uroš M. Stojiljković, držao je kafanu „Srpski orač", koja se nalazila na uglu Takovske i Ilije Garašanina. U tu kafanu redovno je dolazio slavni pisac Stevan Sremac, imao svoj sto i baš na tom mestu napisao je „Zonu Zamfirovu". Stojiljković objašnjava da okruženje znatno promenjeno, da je izgrađena zgrada RTS, koja zaklanja pogled na Crkvu svetog Marka i da je izgubljen mir, zbog velikog broja automobila koji prolaze kroz ulicu.
NESUĐENI PRAVNIK
Nakon završene Pete gimnazije, 1956. godine Miodrag upisuje Pravni fakultet.
- Za sport sam bio vezan od kad sam bio klinac. Išao sam u gimnaziju sa Radivojem Koraćem, igrao fudbal sa Šekularcem i znao sam da neću uspeti kao diplomirani pravnik, pa sam se 1959. godine zaposlio u Radio Beogradu. Pratio sam Zvezdu, Partizan, reprezentaciju, išao na Olimpijske igre i uživao u svakom prenosu - priča Miodrag Stojiljković komentator čiji je broj prenosa i priloga premašio hiljadu i koji je 1. oktobra obeležio 50 godina u Radio Beogradu.
Sa 22 godine, Miodrag odlučuje da se prijavi na otvoren konkurs u Radio Beograd. Od osam prijavljenih, 1. oktobra 1959. godine primaju njih troje i počinje da radi u Beogradskoj rubrici.
- Pošto smo cene sa beogradskih pijaca radili u četiri ujutru, najčešće smo pravo iz Skadarlije išli na posao. Ali, to nije bila sadašnja Skadarlija, to je bilo mesto gde ste morali da imate specijalnu dozvolu da uđete i gde su nekad svraćali Tito i Jovanka Broz. Naš posao je vezan za kafanu i to svi novinari moraju da shvate. Nakon godinu dana, ostvario mi se san i pozvali su me u sportsku rubriku, gde sam upoznao legendarnog komentatora Radivoja Markovića - objašnjava Stojiljković koji dobio je 2006. godine dobio Nagradu za životno delo.
PRENOS IZ BOGOTE
Godinama su se ređali prenosi fudbalskih utakmica klubova, reprezentacija, košarkaški susreti i teniski dueli u karijeri Miodraga Stojiljkovića. Međutim, jedan susret ostao je upamćen.
- Došao sam u Opštinu Palilulu da izvadim dokumenta. Ušao sam kod matičarke i kad je videla ime i prezime pitala me je da li sam možda prenosio čuvenu utakmicu Partizana u Bogoti, koja se emitovala u pola pet ujutru 1971. godine. To me je preseklo, oči su mi se napunile suzama, nisam mogao da verujem da se neko toga setio. Partizan je tad osvojio turnir i doneo najveći trofej u istoriji koji i sad stoji u vitrinama kluba - priseća se Miodrag uspomena na tu utakmicu.
Nakon što mu je Radivoje Marković predao mikrofon, Miodrag Stojiljković prenosio je sve veće utakmice Partizana, Zvezde i reprezentacije Jugoslavije.
- Najvećim uspehom smatram Olimpijske igre u Seulu, 1988. godine. Bio sam šef tima od 16 ljudi i dobili smo priznanje Organizacionog komiteta za najbolje praćenje svih sportova. Voleo bih kad bih opet mogao to da radim - priča Miodrag Stojiljković koji je 1996. godine pobedio najveću bolest, karcinom glasnih žica, koji ga je zauvek odvojio od komentatorskog mikrofona.
NAJVEĆI LAPSUS
Kao i svi sportski komentatori, tako je i Miodrag Stojiljković imao svoje lapsuse.
- Osamdesetih godina igrala je Crvena zvezda sa Slobodom u Tuzli. Na poluvremenu 0 - 0 i odem kod tadašnjeg trenera Zvezde Miljana Miljanića i pitam ga za izmene. Kaže, uvešću nekog od mladih, imam dvojicu talentovanih, Panajotovića i Filipovića, ali će najverovatnije ući ovaj prvi. Počela utakmica, Zvezda menja igrača i ja najavim Panajotovića. Nekoliko minuta potom, taj igrač daje gol i ja nekoliko minuta pričam o sedamnaestogodišnjem čudu od igrača iz Pirota. Međutim, nakon utakmice, saznam da on nije ni ušao, već je to bio Filipović, koji je i dao gol. To je bila katastrofalna greška, jedino što je ceo Pirot tog dana slavio - smeje se svojoj grešci Stojiljković.
Zvezda i Partizan podjednaki
Miodrag Stojiljković specifičan je i po tome, što dva najveća beogradska rivala, Zvezdu i Partizan, voli podjednako.
- To je kao da poslastičara pitate koji mu je kolač omiljen. Zavisi ko je trener, ko su igrači, ja ne navijam za tim, već za ljude koji ga čine. Na primer, navijao sam za tim Gojka Zeca, a trenirao je oba večita rivala. Međutim, imao sam omiljene igrače i to su Rajko Mitić i Stjepan Bobek.
Fudbal sa Šekularcem
Znalo se da smo mi sa Palilule i bili smo glavni na čuvenim igrankama u Petoj gimnaziji. Sa mnom u generaciji su bili mnogi sad čuveni sportisti, poput Radivoja Koraća i Bate Radovića. Sećam se da je na fudbal na betonu u Petu gimnaziju redovno dolazio i legenda Dragoslav Šekularac. Zbog devojaka koje su navijale za njega, lomatao se i „krljao" sa nama na betonu, a popodne igrao derbi utakmice - priseća se školskih dana Miodrag Stojiljković.
