Izvor: Politika, 11.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dvoboj Buša i Bin Ladena
DVOBOJ BUŠ – BIN LADEN definitivno je proširen i na treći front. Posle Avganistana, Iraka, predsednik SAD i nekrunisani kralj međunarodnog terorizma Osama bin Laden su svoj privatni rat preneli i na Pakistan.
Ova velika muslimanska država, dosad odani američki saveznik u borbi protiv terorizma, opasno se zaljuljala. Svakodnevni oružani sukobi s islamskim ekstremistima, sledbenicima Bin Ladena, duž granice s Avganistanom dobili su sada političku dimenziju. Pokušavajući da po svaku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << cenu zadrži vlast, pakistanski predsednik u generalskoj uniformi Pervez Mušaraf potpuno je izgubio kompas i više ne preza od otvorene upotrebe sile protiv političkih i ideoloških neistomišljenika.
Za SAD je ovakav razvoj događaja više nego opasan. Politički haos u kome se našao Pakistan, priznati član međunarodnog nuklearnog kluba, idealna je prilika za islamske ekstremiste da se konačno dočepaju najmoćnijeg oružja – atomske bombe.
Bez obzira na to kako će se raspetljati pakistanski čvor, već sada je jasno da su SAD i Džordž Buš i prema ovoj državi vodili pogrešnu politiku. Prema nezvaničnim procenama, Vašington je, od 2001. godine, "upumpao" u Pakistan 20 milijardi dolara bezrezervno podržavajući tamošnju vojnu diktaturu. Bila je to, kako se sada pokazuje, potpuno promašena investicija. Pakistan je danas udaljeniji nego ikada od američke formule demokratije, sledbenici Osame bin Ladena vršljaju u zapadnim pokrajinama, islamski ekstremizam buja i preti da preplavi celu zemlju.
Za 13 meseci Buš junior napušta Belu kuću, a njegovo nasleđe gadno će pritiskati SAD. O nekoj velikoj pobedi u ratu protiv međunarodnog terorizma i islamskog ekstremizma Amerikanci će moći i dalje samo da sanjaju. Čak i ukoliko u međuvremenu Osama bin Laden bude fizički likvidiran, Buš odlazi u istoriju kao veliki gubitnik i samo je pitanje koliko će štete, do januara 2009, još uspeti da napravi.
RUSIJA SE NE ŠALI S ORUŽJEM. Iz Moskve je stigla očekivana vest da je Duma, na predlog predsednika Vladimira Putina, suspendovala Sporazum o konvencionalnom naoružanju u Evropi. Ruski potez bio je sasvim očekivani nastavak višegodišnjeg natezanja, pre svega SAD i Moskve, oko sudbine dokumenta dogovorenog 1990. godine koji je, kako se često tumači, temelj svetskog sistema razoružavanja.
Pomenuti bečki sporazum utanačen je posle dugih pregovora NATO-a i tada još postojećeg Varšavskog ugovora i njegov ključni deo odnosio se na ograničavanje oružja koje dve strane mogu da imaju u Evropi. Uvedeni su precizni limiti koji su dozvoljavali da se na Starom kontinentu razmesti 40.000 tenkova, isto toliko artiljerijskih sistema, 13.600 borbenih aviona, 60.000 oklopnih vozila i 4.000 ofanzivnih helikoptera. Zbog raspada Varšavskog ugovora bečki sporazum je delimično izmenjen na samitu OEBS-a u Istanbulu 19. novembra 1999. godine.
Upravo papir potpisan u Istanbulu postao je kamen spoticanja u odnosima Rusije i SAD. Pomenuti dokument ratifikovale su samo četiri države: Rusija, Belorusija, Ukrajina i Kazahstan. SAD i američki partneri u NATO-u uslovljavali su ratifikaciju obavezom Rusije da povuče trupe iz Gruzije i Moldavije.
Sredinom juna u Beču je održana vanredna konferencija država potpisnica Sporazuma o ograničavanju naoružanja u Evropi, ali je okončana neuspehom. Odmah posle toga predsednik Putin je, 14. jula, potpisao ukaz kojim je suspendovao važenje sporazuma što je sada potvrdila i Duma.
Neki zapadni mediji su, tim povodom, izvestili da su SAD pokušale da u poslednjem trenutku spreče "smrt" bečkog dokumenta nudeći Moskvi određene ustupke u zamenu za mekši ruski stav u vezi sa rešavanjem budućeg statusa Kosova i Metohije i pooštravanjem međunarodnih sankcija Iranu.
DA NIJE TEŠKO DOGAĐANJA NAZVATI PRAVIM IMENOM potvrđuje francuski "Figaro" koji, povodom ozbiljne političke krize u Belgiji, piše o opasnosti da Evropu pogodi talas separatizma. Belgija, naravno, nije Srbija pa ne čudi što francuski dnevnik koristi upravo termin separatizam koji u evropskom uhu odmah stvara negativni stav. Situacija u Belgiji mogla bi se, međutim, opisati i drugačije pa bi kratak izveštaj o državi koja je ušla u šesti mesec bez vlade glasio otprilike ovako.
Država Flamanaca i Valonaca, posle 180 godina postojanja, više ne funkcioniše. Flamanci, brojniji narod u Belgiji, veoma su nezadovoljni statusom u zajedničkoj državi. Izlaz iz sadašnje krize morao bi da bude utemeljen na pravu svakog naroda na samoopredeljenje pa je jedini izlaz da se organizuje referendum o budućem statusu. Moguća rešenja: proglašenje nezavisne flamanske države na celoj teritoriji Belgije uz prisustvo međunarodnih trupa koje bi štitile valonske enklave ili podela teritorije.
U slučaju pregovora, ograničenih najviše na tri dana, svakako angažovati nepristrasnog međunarodnog posrednika. Najbolji kandidat je Finac Marti Ahtisari koji bi za ove usluge unapred dobio Nobelovu nagradu.
[objavljeno: 11/11/2007]
