Izvor: Politika, 26.Sep.2013, 16:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dve elite
S malo preterivanja, može se reći da je korupcija predstavljala osnovni model privatizacije
Jedno od najrasprostranjenijih očekivanja krajem osamdesetih godina u većini bivših socijalističkih zemalja bilo je da će prelazak iz socijalizma u kapitalizam rešiti većinu problema s kojima su se te zemlje suočavale.
Suprotno očekivanjima, u Srbiji su ekonomske aktivnosti smanjene, a socijalni problemi povećani. Zašto privatizacija ovde nije dala očekivane rezultate? >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Odgovor na ovo pitanje mogao bi se tražiti u međunarodnim sankcijama, odnosno (samo)izolaciji, bombardovanju Srbije, ili specifičnom mestu koje naša zemlja ima u globalnoj podeli rada. Izvesno je da je svaka od ovih okolnosti ostavila određeni trag, ali ovde je pitanje da li su i određene specifičnosti tranzicije u Srbiji doprinele njenim poraznim efektima.
Podsećanja radi, treba ukazati da je, za razliku od zapadne Evrope, u kojoj je kapitalizam nastao kao rezultat dugotrajnog procesa koji je podrazumevao i postepeni razvoj kapitalističke klase, u bivšim socijalističkim zemljama kapitalizam uveden preko noći kao svojevrstan socioekonomski projekat.
Kreatori projekta bili su intelektualci, reformistička krila komunističkih partija i tehnokratske elite. Tako je stvoren model kapitalizma bez kapitalista. Političari koji su preuzeli kontrolu nad državom trebalo je da instaliraju tržišni sistem i sprovođenje privatizacije. To je, dakle, značilo da je nova politička elita gradila sistem u skladu sa svojim interesima.
Postoje dva suštinski različita oblika svojinske privatizacije. Prvi je privatizacija „odozgo”, a drugi privatizacija „odozdo”. U slučaju Srbije najvažniji vid privatizacije „odozgo” činila je konverzija političkog u ekonomski kapital. Na to je još odavno ukazao Mladen Lazić na osnovu nalaza da je oko dve trećine pripadnika srpske ekonomske elite ili njihovih najbližih srodnika u periodu socijalizma imalo neke značajne političke funkcije. Drugi oblik privatizacije odozgo predstavljala je kupovina preduzeća od inostranih kompanija ili investicionih fondova. Nažalost, i u ovom slučaju mnoge od privatizacija bile su praćene skandalima o kojima su mediji iscrpno izveštavali.
Sa druge strane, privatizacija „odozdo” – bez obzira na to da li je reč o stranim „grinfild” investicijama ili razvoju malog i srednjeg preduzetništva – imala je marginalan značaj na privredni ambijent u odnosu na privatizaciju „odozgo”.
S obzirom na tu činjenicu moglo bi se zaključiti da je osnovni tok privatizacije bio pod kontrolom države – u stvari, u rukama predstavnika političkih partija. To znači da u situaciji kada država kontroliše proces privatizacije – odnosno, kada istovremeno igra uloge prodavaca i kontrolora procesa prodaje – postoji prostor za različite vidove korupcije. Zapravo, u takvim okolnostima korupcija je ne samo verovatna već „normalna” pojava. U tom smislu, može se, s malo preterivanja, reći da je korupcija predstavljala osnovni model privatizacije jer konverzija političke u ekonomsku moć samo je drugo ime za korupciju.
Paradoksalno, ogroman pritisak da se ubrza privatizacija – uz obrazloženje da ona rešava sve probleme pa i korupciju, u datim okolnostima doveo je do podizanja nivoa korupcije. Zagovornici „privatizacije po svaku cenu” tvrdili su, pored toga, da način na koji je privatizacija sprovedena nije toliko bitan jer će tržište eliminisati nesposobne i nagraditi uspešne vlasnike. Njihov uspeh, tvrdilo se, doprineće razvoju čitavog društva. Retko se, međutim, moglo čuti (mada taj argument nije bio nepoznat, a u slučaju Srbije se pokazao i kao tačan) da oni koji su do kapitala i inicijalne prednosti došli uz pomoć političke podrške neće prestati da je koriste ni kada njihov biznis ojača. Tako se stvara simbioza političke i ekonomske elite.
Naravno, veza krupnog kapitala i političara nije ništa novo i vrlo je snažna posebno u najmoćnijim zemljama sveta. Međutim, kada je reč o bivšim socijalističkim zemljama, Srbija se izdvaja po tome što je inače gusta isprepletenost pripadnika političke i ekonomske elite srodničkim i prijateljskim vezama dodatno ojačana članstvom privrednika u političkim partijama i zauzimanjem visokih položaja u političkoj hijerarhiji. Podaci istraživanja pokazuju da je, na primer, 2007. godine učešće privrednika u partijama i na važnijim političkim funkcijama u Srbiji bilo višestruko veće nego u Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj ili Bugarskoj. Što je još važnije, nivo učešća privrednika u političkom životu bio je obrnuto proporcionalan ekonomskom uspehu tih zemalja.
Bez obzira na to da li politička elita kontroliše ekonomsku, ili ekonomska elita ima dominantan uticaj na političke tokove pokazalo se da ova veza kada pređe određene granice podstiče korupciju, smanjuje interes za ulaganje u te zemlje, otežava podsticanje preduzetništva i prvenstveno doprinosi koncentraciji bogatstva i moći u malom broju interesno povezanih privredno-političkih klika.
Od toga da li novouspostavljena politička elita ima snage da zaustavi ovaj višedecenijski proces ili će svoju političku moć iskoristiti da umesto „njihovih” dovede „svoje” tajkune zavisiće u velikoj meri budući ekonomski razvoj Srbije.
Vladimir Vuletić
objavljeno: 26.09.2013
