Izvor: Večernje novosti, 02.Apr.2013, 22:59   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dva tanjira za četvoro gladnih

ZA samo nekoliko meseci, pre godinu i po dana, umrli su nam i majka i otac. Ostalo je nas četvoro. Jedva preživljavamo. Svakog dana jedemo pomalo pasulja, ili krompira, šta se već nađe. Meso samo sanjamo. Najmlađi, šestogodišnji Marko, roditelje nije gotovo ni zapamtio, ali muku i bedu, koje ga prate odmalena, teško da će ikad zaboraviti... Ovako, u suzama, opisuje život svoje braće i sestara najstarija Verica Stanojević (18), iz Skobalja kod Lajkovca. Žive u jednoj sobi od desetak kvadrata u staroj, trošnoj kući. Zidovi puni vlage i memle, plafon napukao, samo što se ne sruši. Od 10.000 dinara, koliko mesečno dobijaju od Centra za socijalni rad, kaže, jedva skrpe za nešto malo osnovnih namirnica i sredstava za higijenu. Verica i Živka (15) završile su osam razreda osnovne škole, bile dobri đaci. Zbog nemaštine, školovanje nisu mogle da nastave. Brat, Mišel (14), ide u osmi razred Osnovne škole “Dimitrije Tucović” u Jabučju. Voleo bi da izuči molerski zanat, da ima svoje parče hleba. Najmlađi, Marko, ide u predškolsko, o trošku opštine Lajkovac... Njihov otac Čedomir (49), od rođenja je bio slep, majka Brana (50) naprečac umrla od srca... - Imamo samo po dva tanjira i stolice, pa za stolom jedemo na smenu. Prvo najmlađi, pa tek nas dve starije sestre, ako nešto ostane - kaže Živka. - Od kada smo se rodili, imamo utisak da gladujemo. Čokoladu i sok godinama nismo videli. Televizor nikad nismo ni gledali. Kad sam u jednoj porodici radila na njivi za nadnicu, umesto para, dali su nam stari televizor, ispostavilo se da je pokvaren. Mlađa i starija sestra, kažu, rade po kućama, čiste, peglaju, ne libe se ni muških, poljskih poslova. Retko ko, međutim, pruži im neki dinar. Uglavnom dobiju nešto malo namirnica, za nekoliko dana. - Onda, opet, gladujemo - kaže Verica. - Stric koji živi u dvorištu pored nas, pomaže koliko može. Snosio je sve troškove sahrane naših roditelja, ali i on ima porodicu, izdaci su veliki. Posle smrti roditelja nas četvoro nasledili smo oko 50.000 dinara duga za struju i šporet na drva. Ali, nemamo novca da dug vratimo. Četvoro Stanojevića u kući nemaju ni vodu za piće, a kamoli kupatilo. U dvorištu, doduše, postoji česma s gradskom vodom... ŽIRO I DEVIZNI RAČUNSVI koji žele da pomognu, novac mogu uplatiti na žiro -račun 205-5621-06, a u nastavku kolone da upišu brojeve 10005716259, Fond humanosti “Večernjih novosti”, Trg Nikole Pašića 7, Beograd, sa naznakom za porodicu Stanojević. Donatori iz inostranstva mogu svoje priloge da šalju na devizni račun: 5443-175-42966, kod “Komercijalne banke” a. d., Svetog Save 14, Beograd. - Sve bismo dali da imamo kupatilo, kuhinju, veš-mašinu, da ne peremo veš u ledenoj vodi. Bili bismo presrećni kada bi uslovi u kojima živimobili bar malo bolji - kažu Stanojevići. - Kupamo se u koritu, zagrejemo vodu, spavamo na dušecima, na betonu, imamo jedan polovan kauč, koji se raspada... Nemamo ni obuće, ni odeće. Kad grane proleće, jedemo sremuš koji uberemo u šumi. Trenutno, imamo jedno prase koje smo dobili za nadnicu. Bili bismo srećni, kad bismo imali jednu kravu, da svakog dana, svako od nas, popije bar jednu šolju mleka... HOĆEMO DA RADIMO! - MNOGO nam je žao što nismo mogle da upišemo srednju školu - kažu Verica i Živka. - Sve ćemo učiniti da naša braća i mi ne postanemo socijalni slučajevi! Ne želimo da budemo na grbači države! Hoćemo da radimo, da imamo svoje parče hleba! Ne libimo se nijednog poštenog posla! A kako nam je, samo mi znamo. Dok je otac bio živ, primao je penziju. Imali smo dečji dodatak, sad kažu da nam po zakonu ne pripada ništa... Najmlađi brat nijednom do sad nije video čokoladu, a kamoli igračku. Po šumi sakupljamo granje, tako se grejemo...

Nastavak na Večernje novosti...