Izvor: BKTV News, 12.Nov.2012, 12:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dva rata – dva aršina
Danas se u Srbiji ne radi. Slavi se jučerašnji praznik, jer je bila nedelja. Slavi se praznik koji obeležavaju i svi pobednici iz Prvog svetskog rata. Dan primirja, ili – završetka jednog od dva krvava i po Srbe pogubna rata, iz kojih smo izišli sa pobednicima, ali i sa osećanjem da ono što dobijama u ratovima – gubimo u miru.
Malo je praznika koji se slavimo, a uz koje je bilo potrebno i šire objašnjenje zašto ih slavimo. Mnogi su bili zbunjeni. Vojni istoričari su priznali >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << da ne znamo koliko smo tačno ljudi izgubili u Prvom svetskom ratu. Zna se da je to negde izmedju milion sto i milion trista hiljada ljudi. A to je za ondašnju Srbiju negde oko polovine i dve trećine muškog, biološki u punom naponu snage, dela stanovništva.
Obeležava se i Dan pobede u Drugom svetskom ratu. Ali, to nije neradan dan. A i u tom ratu je stradalo skoro ili oko 1,7 miliona ljudi. Najvećim delom Srba i ogroman deo populacija Jevreja i Roma. Ubijali su ih na frontu i po logorima. U oba rata na čelu protivnika su bili saveznici iz Prvog – u prvom austrijska monarhija sa Nemcima, u drugom nemački fašizam, sa aneksiranim Austrijancima.
I u oba rata je zanimljivo da smo mi, Srbi u Prvom, a Jugosloveni u Drugom, poslednji potpisivali primerja. Odnosno – kraj rata. U Prvom je to bilo sa Madjarima, u Drugom, ne Deveti, već Petnaest maj se slavi kao naš završetak rata. Možda je to i normalno – medju prvima ulazimo u rat, medju poslednjima ih završavamo.
Ipak, postoje razlike u tretmanu praznika i u načinu na koji smo ulazili i završavali ta dva rata u prošlom veku. U Prvom sve je počelo od napada Austro – ugara na nas, pobede na Ceru i mučeničkom povlačenje vojske i državnog rukovodstva preko Albanije do Grčke i njenih ostrva. I velikog juriša na Solunskom frontu i slavnog Kajmakčalana. Sa vojskom i delom nepunoletnih i golobradih dečaka bili su i slavne vojvode, ali i ostareli kralj i rengent, budući ujedinitelj Jugoslavije.
U Drugom ratu, vojni pučisti i još nepunoletni kralj napustili su vojsku i avionima prebegli do Kaira, sa nepoznatim tovarom u utrobi aviona. Vojska se nije nigde povlačila već je ostavlejna da kapitulira i da ogroman broj završi u logorima fašista.
Narod, dakle, bez kralja i vojnog vrha, latio se puške i četiri godine primoravao fašiste da drže silne divizije na teritoriji rascepkane i porobljene, najvećim delom, nekadašnje Jugoslavije. Narod, koji je i bio bitku po gudurama, bio je taj koji je u Jajcu obnarodovao obnavljanja države koju je napustili oni koji su njome pre rata vladali, pa je veliko pitanje za istoričare zašto taj datum vezivati samo za imena ljudi koji su bili na čelu antifašističkog narodnog pokreta!
Razlika izemdju dva rata je i u načinu na koji je stradao narod. Nemački kancelar Vili Brant je verovatno u pravu kada je Brozu rekao da je manje pobijeno naših ljudi od strane Hitlerove vojske, nego od nas samih. Bugari, Madjari i Italijani, sa Paveliće u Hrvatskoj, cepali su nekadašnju Jugoslaviju kao staru kuhinjsku krpu. Na stitne parčiće medjusobno i Nezavisnu Državu Hrvatsku, u kojoj je, samo u Jasenovcu pobijeno oko 700.000 Srba, Jevreja i Roma!
Što vreme odmiče, utisak je da jačaju struje koje bi da ova dva strašna rata podelili na onaj Prvi, koji bi trebalo da dobija na značaju, pa i u obeležavanju neradnim danom, i Drugi, koji se slavi sve više jer je to Dan pobede saveznika nad fašizmom, nego što bi ostala sećanja na ogromne žrtve i naših naroda. Srbija ima razloga da se ne opredeljuje pre a ratu u kome je kralj ostao sa narodnom vojskom i rat u kome kralj nije ostao sa svojim narodom, a vojno rukovodstvo pobeglo od vojske!
Stvar je samo u jednakom načinu obeležavanja. Sve ostalo valja ostaviti vremenu, kada će se istorijom baviti generacije koje neće stvari posmatrati kroz ideološke prizme, već činjenicama.
Mirko Stamenković
Tweet
