Izvor: Politika, 15.Mar.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dva litra vode
Dođe mi, kao i svim ljudima koji su se oslobodili bolesti, da – od sreće poletim
Francuzi ne piju samo vino i šampanjac. Piju, naravno, i vodu. I to zaista u ogromnim količinama. Čine to u metrou. U autobusu. Na radnom mestu. Svugde i neprestance. Iz svoje torbe elegantna dama u metrou preko puta mene često vadi bocu s vodom i – otpije gutljaj. Nisam znao da čovek svakog danatreba da popije najmanje 1,5 litar vode, a još bolje dva. A to što nisam znao niko mi nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kriv. To me je koštalo – bubrežnog kamenca. Na latinskom zvanog „calcium oxalique”. I inače mi nismo kao Francuzi. S Balkana smo. Mi pijemo vodu samo kad smo žedni. I nikako drugačije. I to vodu iz slavine. A prethodno je pustimo da malo oteče. Parižani vrlo retko piju vodu iz slavine. Oni uglavnom piju vodu iz plastičnih boca. Ne zato što ne veruju pariskom vodovodu u kvalitet njegove vode, nego zato što više vole ukus izvorske vode. „Evian”, „contrex”, „volvic”, „vitel”, „cristaline”, „hepar”... „Morate popiti dnevno dva litra vode i to završiti najkasnije do 18 sati da vas voda ne bi budila prilikom spavanja”,reče mi ovdašnji specijalista urolog. I ranije sam pridavao značaj vodi i pio sam je, nije baš da nisam. Ali, popiti dva litra vode dnevno nije baš lagan zadatak. Da je, recimo, šampanjac, stavljam ruku u vatru da ne bih imao nikakvih problema da mu stanem u kraj. Ali, voda... Šalu na stranu, nikako nisi bogat ukoliko imaškamen u bubregu. Pa taman da se radi i o „dragom kamenu”! A ovaj moj beše veliki i kao takav nije se pomerao, pa zbog toga i nisam imao bubrežne napade. Ali, da se u mom bubregu kamen bio ugodno instalirao, razbaškario i više nego odomaćio bi više nego evidentno. Ekografija ga je fino uočila, a skener mu odredio dimenzije. Kad je kamen manji ili kad ih u bubregu ima više maleckih daju se tretirati i uništiti laserom. Ali kad je kamen veliki laser ne „pali”. Sestri koja je zbog rata u Sarajevu pobegla čak na Žabljak i tamo izgradila kuću poslah poruku šta me je strefilo. „Ništa ne brini”,reče mi u es-em-esu. „Raspitala sam se. Ovo će sigurno srediti tvoj kamenac u bubregu. Ovako: iscediti pola limuna, na sok dodati veliku supenu kašiku meda i istu takvu kašiku maslinovog ulja. Piti to svakog jutra naštesrca i to punih četrdeset dana”. Nisam pio samo četrdeset dana nego čak nekoliko meseci. Kad sam ponovo uradio ekografiju doktor urolog mi je pogledavši snimak i uporedivši ga sa prethodnim, rekao: „Votre calcul est parti” (Vaš kamenac je otišao). Pucao sam od sreće. Sad pijem dva litra vode dnevno „k’o bela lala”. Kao od šale! I, naravno, svako jutro u obližnjem parku pretrčim jedanaest krugova. Zašto baš jedanaest? E, zato što nisam fudbaler pa da preferiram broj „10”. ,,Bolest nas sustigne brzinom rasnog trkaćeg konja, a napušta sporo poput kornjače”,kažu ljudi. Bezrezervno verujem u silne domete i uspehe moderne medicine. Ali i u neke narodne lekove koji su se bezbroj puta dokazali u praksi. Verujem i u lečenje metodom homeopatije koja nikako nije „placebo-efekat”. Posle svega osećam silno olakšanje, radost i neviđenu energiju. Dođe mi, kao i svim ljudima koji su se oslobodili bolesti,da – od sreće poletim. I ništa me ne može sprečiti da ovo leto provedem na tridesetak kilometara istočno od Atine u čarobnom Porto Raftiju. Na maleckoj plaži od crvenkastog užarenog peska, zureći u predivno more tirkizne boje i tri ostrvca naspram mene.
Novinar, Pariz
Đorđe Telebak
objavljeno: 15.03.2013.
