Izvor: Politika, 09.Nov.2013, 15:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dva lica Srbije
Posle 12 godina reformi mi smo jedna demoralisana i osiromašena zemlja
Srbija, zemlja u kojoj je država oduvek imala neograničenu moć, sada se našla praktično bez države. U parlamentu nas uvaženi narodni predstavnici upozoravaju da bi na nekoj sledećoj fudbalskoj utakmici moglo biti „mnogo krvi”. Je li mi to plaćamo uvažene narodne poslanike da na sportskim priredbama ne bi bilo „mnogo krvi i paravojnih huliganskih grupa”, ili ih plaćamo da akademski indirektno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << konstatuju da se zakoni u ovoj zemlji ne poštuju, da je pravosuđe nemoćno, da je Ustavni sud vredan sažaljenja, da oni koji su ovako „pravno perfektnom” reformom pravosuđa naneli svima nama milionsku štetu, a niko da ih zbog te rabote pozove na odgovornost?
Radnici mesecima ne primaju plate, pa blokiraju pruge i puteve, sve rezultat demokratskih reformi u poslednjih 12 godina, reformi koje su Srbiju ostavile i bez države i bez privrede. Socijalne posledice su katastrofalne, veći deo stanovništva živi na ivici siromaštva, ljudi sve više gube nadu, pripadnici obrazovane srednje klase više ne znaju kako da prežive. Kriza je duboko zahvatila sve slojeve društva u Srbiji, vladu i njenu politiku, moral, sport i kulturu, politički sistem u celini.
Posle 12 godina reformi mi smo jedna demoralisana i osiromašena zemlja u kojoj lopovi koji su je opljačkali još uživaju i slobodu i uvažavanje. A poneki se na mala vrata vraćaju i u sistem vlasti.
Srpskim društvom zavladala je apatija, mediji su manje više tabloidizovani, školstvo je na ivici propasti, omladina je nezainteresovana za politiku i ako se ovaj trend nastavi Srbija će se svrstati u red zemalja „četvrtog sveta”. Vladajuće stranke, u želji za što većim rejtingom, primaju u svoje redove demone prošlosti, političare-prevrtače, „ptice grabljivice”. To je stari istorijski hendikep Srbije, tako je kralj Aleksandar posle 1918. primio u redove kraljevske vojske mnoge oficire bivše austrougarske vojske i svi su redom 1941. godine izdali Jugoslaviju.
Uvek kada se u Srbiji menja država, kada na ovaj ili onaj način treba da bude uspostavljena, iz političkog podzemlja se, upravo poput ptica grabljivica, uzdižu demoni prošlosti, pobornici čistog etatizma, naklonjeni despotizmu i totalnoj birokratiji. Oni tvrde da je njihov model jedini koji su građani Srbije oduvek želeli i razumeli.
Politika koja je za sebe tvrdila da je otelotvorenje demokratije izazvala je u međuvremenu i veliko neprijateljstvo prema toj istoj demokratiji. Jer, 12 proteklih godina bili su katastrofalan eksperiment u životu Srbije, seciranje naših života „na živo”, stotine opljačkanih preduzeća i stotine pokradenih miliona evra, radnici izbačeni na ulice. I još niko od krupnih riba za to nije pravosnažno osuđen?
Naravno, mogu ovde da navedem i druge tendencije i ideje koje danas postoje u Srbiji, ali da budem iskren, građani Srbije ne prepoznaju ideju koja bi mogla sada da ih masovno i privuče. Jer, pravi problem leži u nečem drugom: stručnjaci za odnose s javnošću i agenti agitpropa ne mogu danas u Srbiji da nametnu nacionalnu ideju koja bi ujedinila sve građane Srbije, od Vojvodine do Sandžaka.
Nacionalni identitet, patriotizam i kultura proizvod su istorijskog razvoja na čije formiranje utiču različite struje, kako spoljašnje tako i unutrašnje. Kleptokratski režimi nisu bili u stanju da okupe narod i upravljaju zemljom, u međuvremenu su potrošili i srpsku istoriju. Patriotizam je dobio pežorativan tretman, nacionalni identitet se utopio na putu ka EU.
Dakle, postoje li danas u Srbiji uopšte snage koje su u stanju da kreiraju nov i zdrav politički sistem? Ima li takvih ljudi u bazi, u provinciji, u preduzećima, na fakultetima, među inteligencijom? Odgovor na ovo pitanje mogu da daju samo sposobni kadrovi kojih ima, ali koji su ostali bez „goriva”, bez motivacije, bez nade, bez racionalnih i jasnih programa. Jer, svedoci su, kao i svi mi, meteorskog napretka isključivo stranačkih kadrova. Istinski demokratski politički sistem mora da se oslanja na brojne društvene, kulturne, političke, pa i opozicione institucije, na moćne sindikate, političke partije...
Samo takvi faktori daju legitimitet jednom sistemu, ma koliko ga kritikovali. Potrebna je i doza političke kulture, građanin treba da veruje sistemu, da oni koji biraju i oni koji su izabrani dele isto mišljenje, da se zalažu za ista načela i iste ideale. A ne da političari jedno pričaju i obećavaju pre izbora, a posle na sve to zaborave i zastupaju potpuno drugačije stavove.
Možda je sve ovo pomalo idealizovano definisanje odrednica političkog sistema, ali je teoretski svakako ispravno i ukazuje na dubinu srpske krize. Istorija se u Srbiji stalno ponavlja, ova zemlja na svojim plećima stalno nosi isti, stari teret, iako on poprima nove oblike. Uništava nas iscrpljenost, nemoć da se odupremo unutrašnjim slabostima. Reformska država pretvorila se u parazita, zavisimo od strane pomoći. Priznali smo da smo poraženi i srušili smo se pod sopstvenom težinom. Kao da smo promašili vek.
Miroslav Lazanski
objavljeno: 09.11.2013.
.jpg)
