Izvor: Večernje novosti, 14.Jul.2014, 22:44   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Duže u prevozu nego na dijalizi

PACIJENTA iz Zemuna kola Hitne pomoći, koja usput, na različitim adresama, skupljaju još četvoro obolelih, i prolaze pored privatnog centra na Novom Beogradu, gde tretman košta koliko i u državnim ustanovama, tri puta nedeljno na dijalizu voze u - Lazarevac! Tako se bubrežni bolesnici maltretiraju, jer u prevozu često provedu više vremena nego na dijalizi, a državu, kada se uračunaju troškovi transporta, tretman košta više nego kod privatnika. Iako su zdravstveni centri prebukirani >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << i rade u tri, pa i četiri smene, u privatnim, u koje je uložen kapital, i država ne mora da brine ni o održavanju i obnovi aparata, nito o platama i ostalim troškovima, koristi se tek oko 30 odsto kapaciteta. U takav jedan centar u Nišu investirano je tri miliona evra nemačkog kapitala, ali se pacijenti tamo ne upućuju, a u Kliničkom centru Niš dijaliza mora da radi u četiri smene! U 54 državna centra trenutno se dijalizira 4.200 pacijenata, a u pet privatnih, u vlasništvu dve kompanije „Frezenijus“, koji ima tri, i „Medikom“ sa dva centra, još oko 260 do 270.VEĆINA NE DOČEKA TRANSPLANTACIJU Manje od 25 odsto pacijenata na dijalizi, zbog neophodnosti da se poklope tkiva, može da dobije bubreg živog srodnika, a za ostale je spas jedino kadaverična transplantacija (organ donora u stanju moždane smrti). Kod nas je, međutim, rađeno jedva 30 do 40 kadaveričnih transplantacija bubrega godišnje. Prošle godine je bilo 40 donora, što je najveći broj od početka razvoja transplantacionog programa u zemlji, pa je urađeno 90 transplantacija - 70 bubrega, 17 jetri i tri srca. Nikola Grubor kaže da bi, kako bi se smanjio priliv pacijenata na dijalizu, godišnje trebalo da se presadi 200 bubrega, a taj cilj bismo mogli da dostignemo tek sa dva miliona potencijalnih donora, kojih je sada oko 80.000. - Aparati i uređaji za pripremu vode u državnim centrima su obnovljeni i stanje je sad zadovoljavajuće, mada ne može da se meri sa dijalizom u privatnim centrima, koja je mnogo kvalitetnija i komfornija - kaže Nikola Grubor, predsednik Saveza bubrežnih invalida Srbije. - Imamo, međutim, veliki problem sa lekovima koje pacijenti na dijalizi moraju da primaju. Svim centrima sem u privatnim, nedostaje eritropoetin, hormon koji učestvuje u proizvodnji eritrocita i koristi se za lečenje anemije. Nema preparata gvožđa koji se daju intravenski i retko gde se koristi redovan tretman nadoknade vitamina B i C grupe, a ako ih pacijenti ne primaju, posle par godina dijalize dolazi do teških oboljenja nerava - polineuropatija, koje su neizlečive. Vitamina nema već dve-tri godine, a eritropoetina ima, ali nedovoljno. Standardi za dijalizu i u Srbiji su nedavno usaglašeni sa evropskim. Grubor kaže da su osnovne procedure tretmana zaista unapređene: povećan je broj visokoefikasnih karbonatnih dijaliza u odnosu na nisko efikasne. Tako po novim standardima 20 odsto pacijenata ima pravo na hemodijafiltraciju kao najkvalitetniji oblik dijalize, 70 na visokoefikasnu bikarbonatnu, i 10 odsto će ići na niskoefikasnu, koja ne može da se izbaci iz tretmana, jer je neophodna pacijentima na početku dijalize dok je funkcija bubrega još očuvana. Ranije je na visokoefikasnoj dijalizi bilo oko 50 odsto pacijenata, a ostali su bili na niskoefikasnoj. - Svesni smo u kakvoj su situaciji država i zdravstvo, i da para za velike pomake nema. Sad, međutim, mora da se radi na tome da se poprave uslovi u samim centrima. Gužva je tolika da kad se u toku tretmana pokvari aparat, od ostalih pacijenata on ne može da se zameni. Hitna pomoć nema dovoljno vozila za prevoz na dijalizu. U centrima se kuburi čak i sa posteljinom. Infekcije hepatitisom C posledica su nerazdvajanja pozitivnih i negativnih pacijenata, jer nije dovoljno samo razdvajanje na aparatima. Na Zapadu te dve grupe pacijenata imaju posebne sobe za dijalizu, svlačionice, toalete, a osoblje koje dijalizira inficirane hepatitisom C, nikada ne ulazi kod pacijenata koji nemaju ovu virusnu bolest. Kod nas je to, nažalost, fizički nemoguće sprovesti. I osoblje u centrima radi u teškim uslovima, nemaju svlačionice, ni dovoljno maski i rukavica, a radi se od ujutru do uveče.JEFTINIJE NEGO U OKRUŽENjU Doktor Rajko Hrvačević kaže da „Frezenijus“, u čijem je sistemu 3.250 centara i dijalizira 256.000 pacijenata mahom u Zapadnoj Evropi i SAD, u Srbiji ima niže cene nego u drugim zemljama. Klasičnu dijalizu sa RFZO je ugovorio za 10.600 dinara po tretmanu, a hemodijafiltraciju za 11.200. U Crnoj Gori dijaliza košta 145, u Nemačkoj i Austriji oko 240, a u Francuskoj više od 300 evra po tretmanu. Jedini način da se ti problemi prevaziđu je model koji su primenile druge zemlje u okruženju, takođe u tranziciji - da se u većem obimu ugovori dijaliza sa privatnim centrima po ceni kuju Republički fond zdravstvenog osiguranja plaća državnim bolnicama. Jer, ogroman je trošak graditi i opremati nove centre za dijalizu. - Kod nas je na dijalizi, u dva centra u Beogradu i jednom u Novom Sadu, 226 pacijenata - kaže dr Rajko Hrvačević, medicinski direktor „Frezenijus medikal kera“. - Gledajiući popunjenost u dve smene, ona je 42,7 odsto, a u tri bi bila 26,7. Imamo mnogo praznog kapaciteta. Svim pacijentima dajemo najkvalitetniji tretman - hemodijafiltraciju, a naplaćujemo je uvek kao cenu standardne dijalize, što je bio naš ustupak Fondu zdravstvenog osiguranja. Ponašamo se društveno odgovorno, znamo da nema para, ali hajde da se takmičimo cenom i kvalitetom. Novi ministar zdravlja dr Zlatibor Lončar obećao je da će formirati komisiju i vrlo je voljan, bar deklarativno, da u većem obimu uključi privatne centre, jer nema razloga da bude drugačije ako su državni preopterećeni, što neminovno obara kvalitet.

Nastavak na Večernje novosti...