Izvor: Blic, 03.Okt.2013, 17:45   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Duško Kovačević za "Blic": Sveti Georgije je moja testamentarna drama

Ovo je vreme čekanja voza na peronu u dubokoj provinciji gde niko od putnika ne primećuje jednu sitnicu: nema šina, kaže Duško Kovačević povodom premijerne obnove predstave „Sveti Georgije ubiva aždahu“ 5. oktobra u Ateljeu 212.

S kojim osećanjem pratite obnovu nekada kultne predstave rađene po vašoj drami u režiji Mucija Draškića?

- Sa osećanjem prolaznosti kao skrivenim ili neskrivenim povodom da se bavite poslom koji ponekad postane i umetnost. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Što bi se reklo, „kao da je bilo juče“ kad sam odneo rukopis Borislavu Mihajloviću Mihizu na čitanje pre 28 godina. I ubrzo je bila čitajuća proba koju je vodio režiser s kojim sam najbolje sarađivao u pozorištu Ljubomir - Muci Draškić. Za stolom su sedeli Petar Kralj, Mira Banjac, Dragan Nikolić, Dara Džokić, Ljuba Moljac, Milutin Butković, Milan - Caci Mihajlović, a muziku je komponovao Vojislav Kostić. I još dvadesetak ljudi koji su igrali ili opsluživali izvođenje. Više ih je s one strane života nego među nama za koje se priča da smo živi. Obnavljanje „Svetog Georgija“ je pokušaj usporavanja prolaznosti i pozdrav ljudima koji su izgradili ime Ateljea 212.

Rekli ste da tu dramu vidite kao svoje najsveobuhvatnije delo, a pisali ste je tragom priče svog dede...

- Godinu dana sam pisao roman, dve godine čitao sve što je bilo vezano za početak Velikog rata, koji bi se i danas tako zvao da nije bilo Drugog svetskog rata. Na kraju sam odustao od romana i sve bitne scene preveo u pozorišni komad. Hoću reći, u ovu dramu sam ugradio sva sećanja i sve emocije iz kraja gde sam odrastao. „Sveti Georgije“ je moja testamentarna drama.

Poput ostalih vaših komada, i ovaj obiluje rečenicama koje su postale deo svakodnevnog govora. Mnogi citiraju onu koja kaže da, ako u tom 20. veku i četvrti put zazvone ratna zvona, više neće imati ko da ih čuje, a lično izdvajam onu koju izgovara Đorđe žandar: „Lako mi je biti dobar kad mi ništa drugo ne preostaje“. Imate li svoju?

- „Bilo bi bolje da umrem nego da mi se nešto desi...“ Kad sam tu konstataciju čuo od moga dede, onako usput izgovorenu, nisam razumeo ozbiljnost značenja sve do ovog strašnog Trećeg balkanskog rata. Od smrti ima mnogo gorih stvari. Sve je rečeno, samo što sve nije zapisano.



Ako bismo realnost gledali kao pozorišni komad, kojeg bi žanra bila?

- Tužna, siromašna cirkuska predstava sa starim klovnovima i publikom koja se ne smeje. Žalosna predstava za još žalosniju publiku.

Za Sajam knjiga izlazi pet knjiga vaših sabranih drama. Vidite li sebe kao pisca apsurda sa specifičnom duhovitošću, kako vas mnogi ocenjuju, ili kao pisca stvarnosne proze, kako ste sami rekli?

- Sve što sam pisao je pokušaj da se prolaznost uspori i da se smrt zamoli da dođe drugi put jer gazda nije kod kuće. Umetnost je često pokušaj odlaganja sudnjeg dana. Neko to radi moleći, neko šaleći se, a skoro svi u strahu od duge i strašne zime, kao što je sad najavljuju. Prepisivao sam ono što sam čuo i video rukopisom koji je između smeha i tuge, sa čestim preuveličavanjima da bi se najbitnije izdaleka videlo.

Srbija nema ni vlast ni opoziciju

Premijera „Aždahe“ je baš 5. oktobra...

- Tu se javljaju najmanje dve strašne stvari. Prvo, „Aždaha“ je priča o ratu, a tog 5. oktobra Srbija je bila po ko zna koji put na ivici rata. Drugo, da me niste podsetili, ne znam da l‘ bih se setio. Jer taj datum je poništen. Neki mangupi u našim redovima proarčili su i proćerdali decenijske napore, ogromnu energiju tolikih ljudi koji su izašli na ulice, protivili se uspravljenih leđa. Ozbiljan je trud uložen i puno para obrnuto da bi 5. oktobar doživeo sadašnju sudbinu. Srbija danas nema ni vlast ni opoziciju. Ne zna se ko je nesrećniji. Niko nema više od tri čoveka, a 90 odsto naroda baulja u mraku, pa kad se učini da se negde pojavilo kakvo svetlance, pohrli tamo, al‘ onda vidi ništa, pa baulja dalje. Vlast plitka, nesigurna, a opozicija, nikad nismo imali beskorisniju.

Najčitanije SADA:

Nastavak na Blic...