Izvor: Blic, 07.Maj.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dušan Mihajlović: Odglumio dobrovoljnu predaju
Dušan Mihajlović: Odglumio dobrovoljnu predaju
Znam da nisam nikad čuo ni za kakav dogovor Legije sa bilo kim iz MUP-a, niti da je on bio u Beogradu za vreme mandata prošle vlade. Znam da Legiji nije verovati, da je nadigrao mnoge koji su mislili da su iznad njega, da je sahranio mnoge koji su verovali da su bolji od njega, kaže bivši ministar policije Dušan Mihajlović u autorskom tekstu za novi broj nedeljnika NIN.
Znam da mu je i ova predstava 'dobrovoljna >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << predaja' nova uloga koju mu je napisao neki stari režiser, koji dobro zna efekte drame zvane 'Srbe na Srbe'‘. Znam da ta uloga nije pomoć novoj vlasti u izgradnji institucija pravne države. Znam ko može da izda originalni pasoš stranom državljaninu. Znam da smo svi žrtve tragedije kroz koju smo prošli, i Legiju i Zvezdana ubrajam u njih, kao i sebe. Znam da nisam hteo da budem novi Leka ili Krcun. Znam da oni ne trebaju modernoj Srbiji, kao što joj ne trebaju novi Apisi i Principi. Znam da se ubistvom lidera ne mogu rešiti politički problemi, i da metak ne ubija ideje. Znam i to da niko ne treba da veruje meni, već sebi i zdravoj pameti, piše Mihajlović.
Ne sme biti revizije
Slučaj čoveka koji je služio i hapsio Miloševića, koji je zapalio diskoteku u Kuli ‘’revoltiran što su ga ignorisali političari koje je doveo na vlast’’, koji se ‘’dogovarao’’ sa Đinđićem a onda bio prvooptuženi za atentat na njega, zaslužuje pažljiviji odnos od crno-belih uprošćavanja i lova na veštice. Slučaj Legije nije samo ispit za pravosuđe. On je test i za državu i za sve građane ove zemlje, političare posebno. To nije izbor između Legije i Lukića, između Miloševićevog i DOS-ovog režima, niti DOS-a i ove vladajuće koalicije, pogotovu nije, i ne sme biti, prilika za reviziju istorije i njeno prekrajanje u dnevnopolitičke svrhe.
Nemoć policije
Video sam i doživeo zločine na Ibarskoj magistrali i u Budvi, nemoć policije u slučaju Ćuruvija, hladnjače i masovne grobnice, hapšenje i isporuku bivšeg predsednika obe države, dobrovoljnu predaju i priznanje admirala Jokića, otmicu biznismena Miškovića i Babovića, hapšenje i puštanje iz zatvora Šiptara i Kuma, hapšenje i puštanje iz zatvora Šarenog, ubistvo Gavrilovića i novinara Pantića, pobunu ‘’Crvenih beretki’’ čije sam pripadnike primio u stalni radni odnos, surove likvidacije između mafijaških klanova, ubistvo generala Buhe i ‘’prevrtanje neba i zemlje’’ koje sam naredio, ubistvo premijera o čijem obezbeđenju nisam ni za šta pitan, vanredno stanje i akciju ‘’Sablja’’, pogibiju Šiptara i Kuma u policijskoj akciji kojom nisam rukovodio, krečanu na Fruškoj gori u koju je bačen moj prijatelj Stambolić, hapšenje Šljivančanina i sukobe sa njegovim pristalicama, haške optužnice protiv četvorice generala vojske i policije uključujući i onu protiv saradnika koji je predvodio reforme i bio pravi heroj ‘’Sablje’’, da ne spominjem poginule i ranjene policajce, kao i one koji su iz neznanih razloga digli ruku na sebe.
Zato sam zadovoljan što će odgovore na sva ova pitanja građani Srbije i naši prijatelji širom planete dobiti od aktuelne vlasti. Sudbina Srbije danas je u njihovim rukama a ne u Legijinim. A što se tiče enigme zvane Legija, ipak, za sve nas, najbolje rešenje je: pustimo da sud obavi svoj posao, zaključuje Dušan Mihajlović na kraju pisma.
