Izvor: Politika, 21.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duša i zlato
Zbog natpisa „Kosovo je Srbija” na majici koju je nosio na svečanoj dodeli medalja na Evropskom prvenstvu u Ajndhovenu, Miloradu Čaviću je oduzeto pravo da nastavi takmičenje koje je briljantno započeo. Na 50 metara delfin stilom ne samo da je osvojio zlatnu medalju, nego je čak dva puta popravljao rekord Starog kontinenta u toj disciplini.
Evropska plivačka federacija (LEN) gotovo sigurno je oštetila naš sport za medalju, vrlo moguće i zlatnu, jer je Čavić bio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << favorit na 100 metara delfin stilom. Međutim, napakostila je, može se reći, i samom evropskom plivanju, to jest sebi. Naš plivač je u izvrsnoj formi i jurišao bi na evropski rekord i u toj disciplini i, da je uspeo, Evropa bi smanjila zaostatak za svetom (svetski rekorder je Amerikanac Kroker s 23.51, a evropski Ukrajinac Serdinov s 24.30).
Čavić je optužen da je svojim postupkom (stavljeno mu je u greh i što je nosio srpsku zastavu, dakle zastavu države koju predstavlja) ugrozio bezbednost. Verovatno je poruka s njegove majice mogla da smeta nekome. Nije sporno da ne treba uvlačiti politiku u sport, ali je, isto tako, i pitanje da li bi slična poruka, ali druge vrste, dovela do ovakvog svojevrsnog prekog suda. Mnogo često se srećemo s dvostrukim aršinima i to na našu štetu.
Milorad Čavić je rođen u SAD, tamo je odrastao, tamo se školovao i tamo i živi. Međutim, bio je i ostao Srbin, a na to niko ne može da ga natera, niti da mu oduzme to pravo. Između duše i zlata izabrao je ovo prvo. Dobrovoljno je krenuo na svojevrsnu golgotu da bi skrenuo pažnju sveta na nepravdu prema Srbiji. Mogao je da se zakloni američkim pasošem i sportskom karijerom i da „ne čačka mečku”. Ali, krv nije voda, osećaj za pravdu ne mogu da potisnu medalje, ma kako sjajne bile.
Ovakvih slučajeva nije bilo u sportskoj istoriji, ali ni u svetskoj istoriji nije bilo „kosovskih slučajeva”. Pravo sportiste da upravo u ulozi šampiona izrazi neslaganje s nekim političkim zbivanjima nije novina. Najpoznatiji primer je s Olimpijskih igara u Sijudad Meksiku 1968. kada su američki atletičari crne puti na pobedničkom postolju sviranje himne SAD propratili pognute glave i s podignutom desnom rukom sa stisnutom pesnicom. U vreme rasnih nereda u Americi time su pokazali na čijoj su strani.
Prema svedočenjima iz Ajndhovena, Čavića pre dodeljivanja medalja niko od organizatora nije upozorio da ne nosi „opasnu” majicu. Čak je u zvaničnom saopštenju povodom njegovog pozivanja na saslušanje navedeno da je srpsku zastavu krio ispod trenerke? Čavić tvrdi da je to laž, a i, najblaže rečeno, ne može da se dokuči razlog zašto bi je nosio krišom kad se ona vijori na jarbolu?
Čavić je, sportski gledano, nesumnjivo oštećen. Ali, s druge strane, on je dobio mnogo više nego da je višestruki evropski šampion i rekorder. Njih je bilo i biće, a retki su oni poput njega, koji se izdignu iznad rezultata i medalja. Dobili su i naša zemlja i naš narod, jer je i na ovaj način ukazano svetu da se naš čovek, čak i onaj koji nema veze s politikom i balkanskim vaspitanjem, ne miri s nepravdom nanetom Srbiji. Kako god da se stvari odvijaju, ne bi smelo da se dogodi da zaboravimo ovo Čavićevo samožrtvovanje.
Ivan Cvetković
[objavljeno: 21/03/2008]
