Izvor: Politika, 05.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Durilinovi eseji o progonstvu
Dvadeset i više godina od početka promena u ruskoj književnosti, kada su tokom perestrojke ukinute postojeće zabrane, još uvek se pojavljuju značajne publikacije iz književne baštine. Neke od njih ističu se svojom književnom vrednošću i bitno menjaju našu predstavu o istoriji ruske književnosti. Jedno od takvih dela je obimna knjiga Sergeja Nikolajeviča Durilina "U vlastitom kutku". Knjiga je objavljena u memoarskoj ediciji "Bliska prošlost" izdavača "Mlada garda", mada se ne radi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o memoarskoj literaturi u pravom smislu reči. Sergej Nikolajevič Durilin (1886–1954) istaknuti je poslenik ruske kulture. U sovjetsko doba bio je prvenstveno poznat kao višestrani stručnjak – teatrolog, istoričar književnosti i umetnosti, arheolog i etnograf. U ovom periodu objavio je preko sedamsto radova iz tih oblasti. Durilin je, međutim, delovao i pre Oktobarske revolucije kao religiozni filozof. I tada je bio izuzetno plodan autor, a bio je i aktivan učesnik religiozno-filozofskog pokreta. Njegovi pogledi prošli su kroz evoluciju karakterističnu za rusku inteligenciju tog doba: od revolucionarne prakse u mladosti preko Tolstojevog učenja i modernizma u umetnosti do religiozne filozofije. Pisao je i književna dela – pesme i prozu, koje su savremenici cenili, i koji, po svemu sudeći, zaslužuju izvlačenje iz zaborava. Godine 1920. postao je sveštenik, a dve godine kasnije je uhapšen i prognan; to se ponovilo i 1927, i tada je ostao u progonstvu sve do 1933. Za razliku od drugih pripadnika ruskog religiozno-filozofskog pokreta, on ne samo da je ostao u sovjetskoj Rusiji i preživeo kaznene mere (koje su prilikom prvog hapšenja i progonstva bile ublažene na zauzimanje Lunačarskog i poznatih kulturnih radnika) nego je nastavio da deluje u kulturi u novim uslovima.
Knjigu "U vlastitom kutku" čine četrnaest svezaka beležaka, koje je autor vodio iz dana u dan u periodu 1924-1932. Beleške nisu bile namenjene za objavljivanje, pisao ih je za sebe. One obuhvataju upravo period progonstva u Čeljabinsk, Tomsk i Kiržač, s kratkom pauzom između dva progonstva, tokom koje Durilin živi u Moskvi i na Krimu. Poslednja, četrnaesta sveska nastavljena je 1939. u Podmoskovlju, a pojedine dopune pisac je unosio u knjigu tokom kasnijih čitanja 1939, 1941. i 1944. godine. "U vlastitom kutku" se može odrediti kao vrhunsko esejističko delo, nastalo u tradiciji Vasilija Rozanova ("Usamljenosti", "Opalo lišće", "Apokalipsa našeg doba"). Kao kod Rozanova, tekst se sastoji od fragmenata, zaokruženih manjih celina. Durilin se, međutim, znatno razlikuje od Rozanova, sa kojim je bio blizak i o kome mnogo piše u knjizi.
Zahvaljujući svojoj neobičnoj biografiji, Durilin je upoznao veliki broj ljudi značajnih za rusku kulturu i često se nalazio u samom centru izuzetnih događaja. Razgovarao je sa Lavom Tolstojem, sarađivao sa Andrejem Belim, prvi je podržao Borisa Pasternaka, družio se sa slikarom Nesterovim, izvršavao poslednju volju Vasilija Rozanova, posećivao poslednje starce u manastiru Optina. Ali i sam je bio originalan mislilac i dobar pisac. Knjigu "U vlastitom kutku" odlikuje ličan odnos prema ruskoj kulturi. Čitav piščev život posvećen je ruskoj kulturi, i ruska kultura (uz večne teme života, smrti, prirode, vere) jedna je od osnovnih tema knjige.
Durilin beleži svoja razmišljanja i sećanja, po pravilu, o stvarima koje su za njega najvažnije. Delo sadrži neprocenjivu građu iz istorije ruske kulture, pošto, između ostalog, registruje mnoštvo pojedinosti koje nisu poznate iz drugih izvora. Pisac nastoji da sačuva i dragocene podatke koje je čuo od drugih ljudi. U isti mah, zbog svoje izvanredne informisanosti i zainteresovanosti za predmet, on je u stanju da ponudi i vlastito tumačenje pojava, događaja i dela, odnosno svojevrsnu skrivenu istoriju književnosti.
Povremeno, uvek nekim povodom, u knjizi nailazimo na njegove pesme, koje nas podsete da su one pre revolucije s pravom bile uključivane u antologije.
Originalna i neobična knjiga "U vlastitom kutku" je takođe svojevrstan komentar na rusku književnost XIX i XX veka. Kritički se osvrće na drame Ostrovskog, ili pak, sagledavajući istorijski razvoj, konstatuje kraj linije ruske književnosti koja se pruža od Puškina do Dostojevskog i završava sa Čehovom i Rozanovim.
[objavljeno: ]
.jpg)
