Izvor: Politika, 26.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duh marksizma
Rasprava u Savetu Evrope posle koje je iz rezolucije izbačena podrška nezavisnosti Kosova predstavlja skroman korak ka trezvenijem traženju rešenja za Kosmet. Ujedno je pomenuta i nepromenljivost granica država, što pokazuje da taj put neće biti jednostavan.
Belosvetske diplomate na pitanje: "Šta je svetije: državne granice, integritet države ili pravo naroda na samoopredeljenje?", što podseća na dilemu "Šta je bilo pre – koka ili jaje?", odgovaraju smušeno, različito. Ima tu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svakakvih paradoksa i protivrečnih izjava, sve u zavisnosti od političkih simpatija. Naročito po pitanju Kosova: "Jedan od najvažnijih uzroka koji je prepreka za donošenje logičnih rešenja jeste i srpski teritorijalni kompleks koji izazivaju nepravedno zacrtane granice Srbije posle Drugog svetskog rata".
Nekoga to asocira na Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti, ali nije. Janez Janša, aktuelni premijer Slovenije, danas jedan od lidera Evropske unije, to je zapisao u jednom od eseja o problemu "nepravednih granica" unutar SFRJ, sredinom osamdesetih prošlog veka. Isti političar je 1998. kao šef opozicije tražio da Slovenija prva prizna državu Kosovo.
Ono što je manje poznato jeste da je Janša političke poglede crpeo na marksističkim izvorima, pa je tako pre dvadesetak godina priredio za objavljivanje "Dnevnik" Staneta Kavčiča, slovenačkog premijera koji je 1972. otišao s vlasti. U štivu su "smernice" za slovenačko proleće, ali i za problem Kosova. "Šiptari nisu manjina. Zato su njihove želje da se udruže, da dođu do jedinstvene narodne zajednice, prirodne i istorijski progresivne. Republika Kosovo bi kod Šiptara osnažila njihovu narodnu svest. A ako bi zaključili (što za Jugoslaviju ne bi bila nikakva katastrofa) da se većina Šiptara na Kosovu oseća delom naše zajednice samo privremeno, ili sebe smatraju tek gostima ili strancima, pa požele da budu na drugom mestu – udruženi sa svojom braćom u Albaniji – onda neka idu, u ime boga i marksizma, i poželimo im srećan put", pisao je Kavčič u vreme Titovog komunizma.
Ovakav put mnogi u EU smatraju jedinim rešenjem za kosovski čvor, iako znaju da se đavo, kao i uvek, krije u finesama. Niko se ne protivi samostalnom Kosovu u smislu sopstvene uprave, prosvete, ali je nešto drugo promena granica. Gde je međa između opravdanih i neopravdanih promena? Kojim narodima dozvoliti, a kojima uskratiti pravo na samoopredeljenje? Kako je moguće da su u današnjem svetu želje nekih naroda za samostalnom državom ili udruživanjem s "braćom" tako prirodne i "istorijski progresivne", a slične želje drugih se proglašavaju neprihvatljivim? Ili, Kavčičevim rečnikom – reakcionarnim.
Gde je tu standard – ko ima pravo da prepravlja granicu, a ko ne? Zar je moguće da se sada, kada svi stremimo u EU gde granice nisu važne, sve vrti oko pitanja ko sme a ko ne sme da proglasi svoju državu na teritoriji već postojeće države?
Izgleda da je duh marksizma poražen svuda, a vaskrsao u političkom vjeruju emisara Ujedinjenih nacija, dela Kontakt grupe i politike EU. Njima ne smetaju različiti aršini. Miloševićevo oduzimanje autonomije Kosovu i nasilje nad Albancima jeste bila teška greška, a ceh stiže na naplatu demokratski izabranim srpskim političarima, onima koji su trpeli presiju za Miloševićevog vremena. U to ime se međunarodna zajednica bacila u potragu za "unikatnim" opravdanjem takve politike. Sve kako bi prikrila činjenicu da su jedni jednakiji od drugih.
Svetlana Vasović-Mekina
[objavljeno: 26/01/2007]
