Izvor: Politika, 24.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duh Valtera Halštajna
Iznenadilo me, priznajem, sve učestalije spominjanje poslednjih dana odavno zaboravljenog Nemca Valtera Halštajna.
Otkud njegov duh – Halštajn je umro sada već davne 1982. godine – u Beogradu?
Spominju ga, i prizivaju, uglavnom radikali u vezi sa famoznim kosmetskim "danom posle".
U strepnji da bi konačni status srpske pokrajine mogao da se (nepovoljno) reši, mimo i bez odluke najvažnijeg organa svetske organizacije, Saveta bezbednosti, Halštajn im se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ukazuje, i priviđa, kao iznuđeno i gotovo spasonosno rešenje i, navodno, efikasna srpska osveta: ulivao bi, preventivno i definitivno, strah onima koji bi da priznaju Kosovo kao još jednu samostalnu i suverenu državu na tlu nekadašnje Jugoslavije, nastalu, ovoga puta, nasilnim odsecanjem, i dalje, i bar za sada, neotuđive srpske teritorije.
Te strepnje su razložne, i promišljena srpska politika – a njena promišljenost i temeljitost bi trebalo da svaku vrstu zatečenosti i iznenađenja svede na što manju meru – mora, svakako, da uzme u obzir i ovaj, jedan od mnogih u opticaju, scenario: ako Vašington, na primer, iako primer nije slučajno uzet, eventualno proceni da njegovom naumu u Savetu bezbednosti može da se ispreči neizbežni (ruski, kineski?) veto, američka administracija bi, i bez tog blagoslova, mogla bilateralno da prizna nezavisno Kosovo. Njen primer bi potom, promptno ili sa izvesnom (psihološkom) zadrškom, sledili drugi, uključujući kompletnu, po principu gde jedan, tu svi, evropsku familiju.
Ironijom sudbine, čovek čija nam se famozna doktrina svojevremeno i drastično obila o glavu – prvo je i egzemplarno primenjena na Jugoslaviji (tada, u nazivu, federalnoj i narodnoj republici) – pojavljuje se najednom, u interpretaciji nekih ovdašnjih, uglavnom radikalskih, političara, kao velika uzdanica.
Srbija bi, mašući Halštajnom, trebalo da prekine diplomatske odnose sa državama koje priznaju Kosovo: onako kako je to nekada činila Zapadna Nemačka (SRN) kažnjavajući – Halštajnov "recept" – zemlje koje su se drznule da priznaju drugu nemačku državu, Istočnu Nemačku (NDR).
Paralela je nemoguća. I siguran je, verujem, put, iako se sve ovo (još) kreće u (virtuelnom) svetu pretpostavki, da svojeglavo, pozivajući se na principe, opet radimo u korist sopstvene štete.
U svemu ovome, bojim se, da ni uz najgrlatije, i u našem slučaju toliko često, pozivanje na nesporne principe, nemamo, mašući Halštajnom, čak ni praznu pušku u ruci, od koje se bar dvojica plaše: onaj ko je drži i onaj koji ne zna da je puška prazna.
Ko je, uopšte, Valter Halštajn, čija famozna doktrina nije mnogo pomogla ni njegovoj zemlji?
Jedna neobična i impresivna nemačka biografija. U javni život Zapadne Nemačke ušao je gotovo iznebuha, kao pravnik i političar, da bi, na kraju, političar odneo prevagu.
Valter Halštajn (1901–1982) bio je političko otkriće "starog lisca", prvog kancelara Zapadne Nemačke Konrada Adenauera, koji je na taj "tron" stupio kad mu je bilo sedamdeset i tri godine!
Imenovao je, naime, na zgražanje iskusnih političara, gotovo nepoznatog profesora prava (u vreme nacista, od 1941. do 1945. predavao je građansko pravo na Univerzitetu u Frankfurtu, bio potom jedno vreme u američkom zarobljeništvu, da bi već 1948. postao gostujući profesor na univerzitetu u Džordžtaunu!) za šefa (zapadno)nemačke delegacije na Pariskoj konferenciji (jun 1950) o Šumanovom planu, izvorištu današnje Evropske unije. Potez koji će predodrediti njegovu potonju karijeru: Halštajn će, od 1958. do 1967. biti prvi predsednik Evropske komisije u Briselu. Tvorca ideje o zajedničkom evropskom tržištu, sa položaja šefa "evropske vlade" oteraće otvoreno protivljenje ideji (moćnog) francuskog predsednika Šarla de Gola o "Evropi otadžbina".
Doktrinu koja je vezana za njegovo ime sročio je 1955. Po njoj je Zapadna Nemačka predstavljala jedinog legitimnog predstavnika celog nemačkog naroda, a priznavanje Nemačke Demokratske Republike kvalifikovalo se u Bonu kao "neprijateljski čin" i kažnjavalo prekidom diplomatskih odnosa sa zemljama koje to učine, uz jedan izuzetak: ta kaznena mera nije se odnosila na Sovjetski Savez!
Primenjena je prvi put 1957, u slučaju Jugoslavije. Pogodila je još nekoliko država (Kubu, na primer) pre nego što se, bez zvaničnog povlačenja, praktično ugasila još u Adenauerovo vreme. Stavljena je definitivno ad akta čuvenom "istočnom politikom" Vilija Branta.
Halštajnova doktrina, dakle, nije, kako, eto, ovde poneko misli, očuvala nemačku celovitost, pa je otresanje prašine sa nje – uzaludan posao.
Do nemačkog ujedinjenja došlo je tek kad su one burne jeseni 1989. na ulice Lajpciga, Drezdena i Istočnog Berlina pokuljale stotine hiljada ljudi, pretvarajući početnu parolu "mi smo narod", kao znak protesta protiv birokratskog režima, u lozinku ujedinjenja: "mi smo jedan narod".
Miroslav Stojanović
[objavljeno: 24.10.2006.]
