Izvor: Politika, 03.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dugotrajno ali uspešno
Kada dete ima temperaturu činite sve da je snizite. Ako se razboli od bolesti zavisnosti najčešće ga ostavljate samog
Više od sto godina bilo je potrebno da Svetska zdravstvena organizacija alkoholizam prizna za bolest. Kada je 1951. godine doktor Jelinek, Poljak koji je radio u Americi, dao precizne parametre na osnovu kojih se zloupotreba alkohola mogla svrstati u bolest, zaokružen je sistem bolesti zavisnosti u kom je zavisnost od psihoaktivnih supstanci veoma brzo i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << lako našla svoje mesto u sistemu između oznaka F 10 i F 19.
Bolesti zavisnosti sve do sedamdesetih bile su sporadične. Hipi pokret koji je promovisao mir i ljubav, imao je i ideju o "odmah i sad" zadovoljstvu, a kada je vreme dece cveća prošlo, nasleđe u vidu bolesti eskaliralo je u pandemiju.
Primarijus mr sci. med. dr Dragomir Popović, jedan od pionira u lečenju bolesti zavisnosti kod nas i autor uspešnog programa porodične terapije, kaže:
– Broj obolelih mladih ljudi (adolescenti) u svetu procenjuje se na dvanaest odsto. U ovaj procenat ne računamo probatore, već samo one koji postanu zavisnici. Mereno parametrima Svetske zdravstvene organizacije, može se pouzdano reći da je broj obolelih adolescenata u Beogradu oko 25.000. Pa ipak, na lečenje se javi samo osam odsto njih. I svi imaju šansu da sa uspehom završe lečenje ako se pridržavaju strogih pravila i principa na kojima se zasniva ovaj vid porodične terapije. A pridržava ih se polovina, jer ga upravo toliko uspešno završava.
Šta je sa ostalim porodicama, a takvih je više od 23.000 samo u Beogradu, koje ne prepoznaju bolest i koje nesrećne glavinjaju kroz život verujući da su nemoćne, da je njihovo dete bezobrazno, da neće da prestane, da je izabralo loš put ali da će shvatiti da to ne valja...
– Te porodice guraju glavu u pesak, postaju potpuno disfunkcionalne i samim tim bolesne. Bolest zavisnosti jeste bolest cele porodice, i ja verujem da se samo tako shvaćena ona može lečiti. U Centru za porodičnu terapiju pri Institutu za mentalno zdravlje, početkom osamdesetih usavršavao sam se pune četiri godine po metodi Tovistok klinike iz Londona koja neguje sistemski porodični pristup, i, na kraju, kreirao sopstveni metod lečenja kojim sam uspešno godinama rukovodio u Zavodu za bolesti zavisnosti – objašnjava nam sagovornik.
Program dr Popovića zasnovan je na uverenju da je bolest izlečiva ako zavisnik to želi i ako mu porodica pruži pravu podršku koja se organizuje kroz dobar program lečenja.
Izreka "jednom zavisnik, uvek zavisnik", koju mnogi upotrebljavaju, ima svoj nastavak a on glasi "ako on to želi i ako porodica na to pristane". A činjenica da se izleči samo četiri odsto porodica govori o tome da one ne pokušavaju da se leče ili da u lečenju nisu istrajne. Zato je važno da se što više govori o tome da je zavisnost bolest, a da porodica tada treba da se ponaša kao i u svim drugim slučajevima bolesti svog deteta.
– U prilici da se izleči jeste svaki onaj pacijent koji želi da se leči, koji zna šta dobija lečenjem i koji u tome vidi bar jedno maleno zrnce prednosti nad onim što je imao u bolesti – kaže dr Popović.
Ali, po mišljenju našeg sagovornika, još je važnije ispuniti sledeće zahteve porodične terapije bolesti zavisnosti:
– I porodica mora da bude zahtevna, strpljiva i uporna. Mora da shvati da primarni pacijent nema moć, mora da nauči kako da prepozna i razotkrije manipulaciju, mora da veruje u pravila koja podrazumevaju mnoga ograničenja te da prihvati činjenicu da primarni pacijent ima pravo na sledeću slobodu onda kada je prethodnu osvojio bez povrede nekog pravila lečenja.
Sve ovo je teško jer bolest zavisnosti prate mnoge zablude – od one da je neizlečiva, da je recidivna, da je pacijent nepouzdan, bez emocija...
– On je samo bolestan. A pošto bolest zavisnosti nije nastala od juče do danas, ona se ne može ni izlečiti od danas do sutra. Ona ima svoje vreme trajanja, ono jeste dugo, ali na njegovom kraju je zdrava porodica koja tokom lečenja međusobne odnose, emocije i komunikaciju dovodi do veoma visokog nivoa a koji je neophodan da se bolest ne bi povratila. Moje iskustvo je pokayalo da je bolest zavisnosti izlečiva a da su sva druga verovanja predrasude i biranje lakšeg puta – prepuštanje bolesti i pristajanje na verovanje da je bolest nepobediva.
Rodili ste dete i ono je bilo zdravo na rođenju. Iz malenog belog smotuljka izrastao je mlad čovek – radoznao, nesiguran, ranjiv, zbunjen, dobar, vredan... Jednog dana on se razboleo a vi to niste primetili. Da je imao temperaturu odveli biste ga kod lekara i dali mu lek. Lečenje bolesti zavisnosti nije tako jednostavno, put je mnogo duži, mnogo naporniji i mnogo zahtevniji, ali je izlečenje izvesno baš kao što je i prestanak temperature.
Dušica Pavićević
[objavljeno: 03.12.2006.]
