Izvor: RTS, 30.Jul.2019, 06:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dug zamenio šok-žvaku
Otkad sam imala šest godina, slali su me ujutru da kasirki odnesem sitninu upakovanu u beli papir na kojem je pisalo pet ili deset dinara. Ona je tako mogla da vraća kusur, a ja sam učila da brojim. Danas je drugačije. Bar dva puta dnevno zadužujem se za jedan ili dva dinara.
Mama i baka su prodavačice iz obe smene znale po imenu, i svako jutro im se javljale sa "dobar dan, komšinice". Nije to bilo >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << iz koristoljublja, ali se isplatilo.
Kada su bile nestašice, mama bi ih zamolila da sačuvaju ulje ili mleko za moju sestru i mene, koje bismo zatim čekale u dugačkom redu. Ako bi se dogodilo da ga nestane, izvukle bi ga "ispod kase".
I danas je slično, jedino što roba nestaje zato što je "na akciji", a ne zbog sankcija. Sitnine uvek fali, samo prodavci više ne nude "šok-žvaku" umesto kusura.
Jedno vreme prodavačice su se baš često menjale i bilo mi je teško da ih popamtim, a i njima da zapamte mene – gde živim, ko su mi roditelji (kada plaćate karticom sve se sazna), koliko sam nesposobna da proberem voće i povrće.
Ranije, dok sam živela sa mojima, ukazale bi mi ako bih htela da kupim hleb posle posla a mama ga je već pazarila. Ako uzmem da kupim kafu, kažu mi ako je neka druga na akciji.
Sada živim bliže supermarketima i fale mi moje prodavačice. Ovde se prečesto menjaju, rade kao na traci i svaka dodatna reč produžava red.
U jednoj radnji sve kupce oslovljavaju sa "maco", "ljubavi" i "srećo". Meni to ne smeta, ali mom dečku baš i ne prija. To je, ipak, bolje nego kada mi samo zaviruju u novčanik da vide da li imam neki novac koji krijem od njih.
Sada često biram da odem na pijacu. Mama me je naučila kod koga šta da kupim i upoznala me sa "svojim" seljacima. Oni se ne menjaju i uvek imaju kusur da vrate jer ništa ne košta 122,99 RSD.
"Ovo je moja ćerka." "Jaoj što je lepa, na majku je, vidi se." Traži mama deset jaja, a vadi joj žena ispod tezge najsvežija i najveća.
Jaja i pile kupovala je doskora kod sićušne starice koja ima tezgu pored svog zeta sa kojim ne razgovara jer joj je konkurencija. Račun uvek zaokruži, ali neretko na višu cifru. Nju preskačem, jer treba biti vešt na pijaci, a ja nisam. Prevara me boli.
Pre par meseci, pitala ja "Pošto je brokoli". Odgovara mi visoki, crni prodavac "250 dinara", a ja produžim. On će zatim: "Za tebe, lepojko, može i 200." I ja sva ponosna kako sam spustila cenu, kupujem.
Nekoliko tezgi dalje pitam neku staricu pošto je njen brokoli: 120 dinara. Eh, sujeto ženska. Jedan kompliment i ti nasedneš.
Doviđenja, komšija.
.jpg)
