Izvor: Blic, 09.Jan.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dug put od Skupštine do parlamenta
Cela prošla godina bila je u znaku duboke krize ključnih ustavnih institucija, pre svega Narodne skupštine. Naime, u prvoj polovini godine, zbog kampanje za predsedničke i vanredne parlamentarne izbore i dvomesečnih pregovora o formiranju nove vlade, Skupština praktično nije radila. U isto vreme imali smo tzv. tehničku vladu sa bitno smanjenom legitimnošću i radnim kapacitetom. U drugoj polovini godine, Skupština je, takođe, najvećim delom bila van svoje osnovne funkcije, jer je bila >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << blokirana opstrukcijom opozicije.
Kriza parlamentarnog sistema svakako je posledica nedostatka demokratske parlamentarne prakse u poslednjih pola veka, kao i tragičnih događaja i podela iz prethodne decenije. Takođe, političke partije u nas još uvek nisu jasno programski profilisane u skladu sa novom svojinskom, socijalnom i interesno-političkom strukturom društva, jer je i ona u procesu duboke transformacije i formiranja. Zbog svega toga još uvek ne mogu da se formiraju stabilna demokratska parlamentarna većina i vlada. O tome najbolje govori podatak da smo od 1990. godine imali osam parlamentarnih izbora, a od 2000. godine četiri ili u proseku svake druge godine. To je bitno otežavalo ostvarivanje programa demokratskih političkih i ekonomskih reformi.
Prava priroda i razmere parlamentarne krize najbolje su se videli tokom jesenjeg zasedanja Skupštine, a naročito poslednjih dana prošle godine. Naime, najveći deo skupštinske rasprave potrošen je na sprovođenje takve vrste opstrukcije od strane opozicije koja je u potpunoj suprotnosti sa elementarnim pravilima parlamentarne demokratije i sa važećim skupštinskim poslovnikom. Reč je o bezbrojnim i beskrajnim diskusijama s formalnim pozivom na poslovnik, koje se uopšte nisu odnosile na pitanja koja su na dnevnom redu, niti na povredu poslovničke procedure. Glavnu motivaciju i sadržinu tih „diskusija” činile su najprimitivnije klevete, uvrede i radikalske kletve na račun političkih protivnika, pre svega otcepljene „braće” naprednjaka. Umesto demokratske i argumentovane rasprave, koja podrazumeva kritiku vlasti i njene politike, opozicija, pre svega radikali, činila je sve da, ne birajući sredstva, kompromituje i blokira delovanje parlamentarne većine, ne vodeći računa da time blokira funkcionisanje same Skupštine.
Ovaj problem dobrim delom je moguće rešavati energičnim uskraćivanjem prava na diskusiju o pitanju koje nije na dnevnom redu. Odredbe poslovnika u tom pogledu su nedvosmislene: „Govornik može da govori samo o pitanju koje je na dnevnom redu” (član 103). Uz to, predsedavajući je dužan da uskrati i pravo na repliku i ukazivanje na kršenje poslovnika kad za to nema osnova u njegovim odredbama, što je u praksi redak slučaj. Naravno, to podrazumeva doslednu primenu disciplinskih mera - opomena, oduzimanje reči i udaljenje sa sednice. Međutim, mnogo bolje i efikasnije rešenje je izmena i dopuna članova 225 i 226, koji poslanicima najčešće služe kao izgovor za beskrajne diskusije o pitanjima van dnevnog reda. Naime, za ostvarivanje prava poslanika iz ova dva člana (da traže razna obaveštenja i objašnjenja od skupštinskih funkcionera i ministara, koja su im potrebna za ostvarivanje njihove funkcije), treba odrediti posebno Vreme - na kraju dnevnog zasedanja ili rasprave o tekućoj tački dnevnog reda. Ali, nikako u toku rasprave o pitanju na dnevnom redu, jer se time blokira zakonodavni postupak. Ovakvu dopunu skupštinskog poslovnika trebalo bi hitno izvršiti, s obzirom na to da je donošenje novog poslovnika na dugom štapu, to jest da može uslediti tek posle i na osnovu zakona o Narodnoj skupštini čija izrada veoma kasni.
Zakonom o Skupštini treba celovito definisati, konkretizovati ustavnu ulogu Skupštine kao zakonodavnog organa, njenu unutrašnju organizaciju, odnose sa drugim državnim organima, status narodnih poslanika, posebno verifikaciju i prestanak njihovog mandata, ovlašćenja predsednika Skupštine i sl. Posebnu pažnju zakon treba da posveti konkretizaciji ustavne odredbe o pravu poslanika da svoj mandat” pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavi na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika”. Bez zakonskog definisanja tih uslova, ova ustavna odredba u praksi se bukvalno shvata kao čist imperativni partijski mandat, koji ne postoji ni u jednoj evropskoj i demokratskoj državi u svetu. Time se i Skupština i poslanici lišavaju legitimnosti i autonomije, postaju glasačka mašina partijskih vrhova, odnosno parlamentarna demokratija se pretvara u partokratiju. Bitno unapređenje zakonodavne procedure trebalo bi izvršiti i premeštanjem rasprave o amandmanima na predloge zakona (koji su do sada, zbog ogromnog broja, često korišćeni kao sredstvo opstrukcije i blokade rada Skupštine), iz plenarne sednice u nadležne odbore. S obzirom na značaj ove izmene, ona bi se morala regulisati budućim zakonom o Narodnoj skupštini, a ne poslovnikom.
Koliko su hitne ozbiljne promene u organizaciji zakonodavnog postupka, najbolje je svedočila rasprava o budžetu za 2009. godinu. Bez obzira na totalni cajtnot, značaj i hitnost usvajanja budžeta, posebno zbog preteće ekonomske krize, radikali su sve do isteka pretposlednjeg sata roka za njegovo usvajanje, Skupštinu i sve građane držali u strahu da neće podržati budžet ako se ne prihvate stotine njihovih amandmana. A onda je na scenu stupio sistem političke a, verovatno, i druge trgovine, pa su radikali naprasno odustali od svih amandmana. Pre toga, prilikom rasprave o pravosudnim zakonima, LDP je obezbedila kvorum za održavanje sednice, a naprednjaci nisu prisustvovali glasanju da ne bi bili prihvaćeni amandmani poslanika mađarske manjine. Sve to govori o ozbiljnoj krizi vladajuće koalicije. Ali još više o krizi našeg parlamentarizma i višepartizma, to jest o zabrinjavajućem relativizovanju ideoloških i političkih razlika među partijama zarad krajnje pragmatičnih političkih i finansijskih interesa. A sve, navodno, za dobro Srbije.
