Izvor: Vesti-online.com, 24.Maj.2013, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dug otadžbine
Nema našeg čoveka u belom svetu, sa kojim je iskreno popričao potpisnik ovih redova, a da nije na trenutak otvorio dušu i progovorio o svojoj duhovnoj izgubljenosti, o osećaju da je nešto izgubio, primećujući da "ne pripadamo ni ovde (u rasejanju), ni tamo (u otadžbini)". Najveći problem svakog Srbina u dijaspori je - identitet. Bogu hvala, najveći broj naših ljudi je uspešan, snašao se i materijalno gledano dobro živi, ali izgleda da za ličnu i porodičnu sreću to nije dovoljno.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << />
dr Radivoje Petrović
U ovih nekoliko redova krije se suština nekog budućeg državnog programa prema srpskom rasejanju, krije se vapaj onih koji su već decenijama, bez obzira na odnos otadžbine prema njima, uvek tu kada zatreba, najčešće da pomognu materijalno, da pomognu moralno, da ohrabre sunarodnike, spremni da zaborave sve bolove i uvrede koje im je ta ista otadžbina nanela u prošlosti.
Kako bi se prekinulo ovo novo vreme kozmetičkih odnosa prema zagraničnim Srbima, neophodno je iskreno se zapitati: Može li država koja gubi svoj identitet da preuzme brigu o tome za svoje sunarodnike rasejane širom sveta? Nismo li nebrojeno puta konstatovali da su često van Srbije veći Srbi od samih Srba u Srbiji?
U toj borbi protiv asimilacije i gubljenja nacionalnog identiteta čitavih novodolazećih generacija dijaspora ne može sama. Istina, politička emigracija je unazad više od pola veka uradila veliki posao na tom planu: iznedrila je nacionalne organizacije koje su vremenom ostavile iza sebe velelepne hramove, domove, ogromna imanja koja su duhovno značajno parče srpske zemlje u tuđem svetu.
Ali danas, kada je došlo do smene generacija, za Srbe ostaje samo crkveni život, često bez pravih nacionalnih i drugih organizovanih sadržaja. A sve što su Srbi stvorili u rasejanju govori o njihovoj potrebi da očuvaju identitet, da sačuvaju veru, jezik, običaje. Bezbroj je srpskih zajednica po svetu koje povremeno goste srpske umetnike iz otadžbine ne bi li se duhovno obnovile. Sve to govori o velikoj ljubavi koju Srbi, rasuti širom sveta, neguju prema svojoj otadžbini i velikoj nostalgiji koju osećaju. Srbija na to ne sme, kao do sada, da bude nema i da, zabavljena sopstvenim jadom i brigama, ignoriše svoje u rasejanju.
Država Srbija nema samo moralnu obavezu prema svojoj dijaspori, makar u onoj meri kako to čine civilizovane evropske i svetske države, koje prečesto uzimamo za uzor u nekim drugim prilikama i situacijama. Srpska dijaspora danas je gotovo jedina preostala snaga srpskog naroda na koju se možemo osloniti, a da nas to ne košta "k'o svetog Petra kajgana".
Umesto šminkanja odnosa prema njima, koje u poslednjih nekoliko godina dobija sarkastične oblike, ozbiljnost trenutka nam nalaže da istinski počnemo da uvažavamo njene prednosti: ogromno znanje, poslovno iskustvo, mnogobrojne kontakte i prijateljstva širom sveta. Šta smo već sve mogli da postignemo da smo poslovnim ljudima i firmama našeg porekla dali ono što smo stranim investitorima.
Nećemo reći ništa novo ako ponovo konstatujemo da već dugo srpske vlasti, pa i aktuelna, nemaju program za dijasporu. Bruke i afere u vezi sa vladinom Kancelarijom za dijasporu to samo potvrđuju i ostavljaju loš ukus u ustima svakome ko je svestan šta je danas za Srbiju srpska dijaspora i koliko je, u ovim surovim uslovima globalizacije Srbija važna za srpsku dijasporu.
Stvari su mnogo jednostavnije nego što to izgleda sa strane... Svakom Srbinu u rasejanju prvo treba ponuditi državljanstvo Srbije, a potom podsticajnim merama države pojačati srpske škole, učitelje, profesore, gostovanje vrhunskih umetnika u srpskim zajednicama po svetu, napraviti programe povratka u maticu i konačno savladati strah da nas naši iz sveta mogu ugroziti. To je dug otadžbine prema raseljenoj deci.
Nastavak na Vesti-online.com...
