Izvor: Blic, 16.Avg.2012, 03:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Državna imovina
Zašto bi država prodavala robu i usluge, a ne ulagala u javna dobra? Uzmimo preduzeće koje je u državnom vlasništvu i ima dobit za cilj. Ostvarena dobit pripada vlasniku, koji može da ga potroši ili investira. Ukoliko ga investira tamo gde može da ostvari najveću dobit, posluje isto kao i privatno preduzeće i sa društvenog stanovišta nema razlike. Ukoliko se potroši na tekuće budžetske obaveze, to znači ili postepeno smanjenje kapitala ili privatna ulaganja kako bi se nadoknadio >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nedostatak, te dakle postepenu privatizaciju. U ovom drugom slučaju, na kraju je državna imovina privatizovana, a prihodi potrošeni.
Alternativa jeste da se prihod od privatizacije uloži tamo gde se ne može očekivati da će ulagati privatni sektor. To su javna dobra ili, drukčije rečeno, ulaganja sa visokim udelom fiksnog troška. Tu svakako spada infrastruktura, ali i ulaganja u ljudski kapital, dakle u obrazovanje i nauku. U svim tim oblastima nije neophodno da država sve sama radi: privatno i javno partnerstvo, dakle odgovarajuća podela rizika, može da bude korisno. No, ključno je da država ne ulaže tamo gde postoji jasan interes privatnog sektora.
Takođe, država koja ima velike kreditne obaveze može da prihodima od privatizacije otplati dug i dođe do povoljnijih uslova zaduživanja, ukoliko, opet, ima nameru da ulaže u razvojne projekte ili čak da vodi protivcikličnu politiku, dakle da pozajmljuje u recesiji, a oporezuje u dobra vremena. Ponekad se navodi na to da državna preduzeća zapošljavaju više nego privatna, a i da ulažu tamo gde privatna ne bi, jer je dobit negativna. No, naravno, država uvek može da zaposli ljude u proizvodnji javnih dobara i da subvencioniše ulaganja tamo gde postoji javni interes. Najgore je ne ulagati u javna dobra jer se konkuriše privatnom sektoru i gomilaju dugovi.
Povezane vesti: U septembru nema para Rezerve Izvoz Bankrot države Evro i privredni rast
