Izvor: Radio 021, 21.Jun.2015, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Država zaboravila na porodice heroja
Ni tri meseca nakon pogibije njihovih muževa u padu helikoptera Vojske Srbije, udovice anesteziologa iz Novog Pazara Dževada Ljajića i Miroslava Veselinovića, Šefka i Violeta nisu dobile nikakav zvanični izveštaj iz Ministarstva odbrane ili Vojske Srbije o tome šta se desilo te kobne noći.
Svesne su da njihove najmilije ne mogu vratiti nikakvi papiri, ipak zahtevaju da im se dostave izveštaji, ali i sva druga dokumentacija o padu helikoptera.
"I >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << dalje čekam bilo kakvu informaciju od države o tome šta se dešavalo tog dana. Nisam čak dobila ni obdukcioni nalaz, iako sam tražila i volela bih da mi i to pošalju. Stigle su nam neke njegove lične stvari, ali ne i telefon. Moguće da ga nisu pronašli, ali bi mi puno značilo da to imam", jada se Violeta Veselinović.
Ona odnedavno radi u novopazarskoj Opštoj bolnici i kao samohrana majka izdržava i školuje sina Danila, koji je ovih dana završio šesti razred i ćerku Dariju, koja će u septembru krenuti u četvrti.
"Obećali su nam da će deca dobijati stipendiju, ali iako sam ministarstvu prosledila svu dokumentaciju koju su tražili, moja deca još uvek nisu dobila ni dinar. Nisu mi čak ni odgovorili kada će početi isplata", kaže Violeta.
Dževadova supruga Šefka smatra da je možda prerano reći da ih je država zaboravila, ali da nije daleko od toga i da će vreme pokazati da li je to istina.
"Osim posete ministara Bratislava Gašića, Zlatibora Lončara i Rasima Ljajića odmah nakon pogibije i kasnije dodele ordena, niko me iz državnih službi nije zvao, nije se interesovao imam li problema, da li mi nešto treba, mogu li da pomognu. Za razliku od njih, kolege i prijatelji mog muža, kao i gradski čelnici nas nisu zaboravili, pomažu i uvek su mi na raspolaganju", kaže Šefka, koja dodaje da je neko prošlog meseca platio vrtić i predškolsko za njenu decu, a da ne zna ko je to uradio.
Dodaje da je svaka pažnja dobrodošla i dragocena, pogotovo dok odgaja Ramiza, koji na jesen kreće u prvi razred i dvogodišnjeg Muhameda, koji odrastaju bez očeve ljubavi i oslonca.
"Violeta i ja imamo briga preko glave, valjda ne bismo nas dve trebalo da podsećamo državu na svaku obavezu koju su preuzeli. Vreme prolazi i sve više počinjemo da se pitamo da li su obećanja bila lažna", sa dozom gorčine u glasu priča Šefka.
