Izvor: Politika, 25.Mar.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Država sa 400.000 industrijskih radnika
Ono što smo izgubili za dve decenije, ne možemo vratiti preko noći
Posle proteklog tradicionalnog savetovanja ekonomista na Kopaoniku, popularnog „srpskog Davosa”, stekao se utisak da je reindustrijalizacija postala jedna od ključnih tačaka naše razvojne ekonomske politike u narednom periodu, naravno dugoročnom. I političari i ekonomisti su se uglavnom saglasilis tim da je reindustrijalizacija nužnost, iako je ostalo nedovoljno jasno na koji način i u kom roku Srbija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << može proces da sprovede. Ne bi trebalo zaboraviti činjenicu da je „deindustrijalizacija”,odnosno urušavanje srpske industrije trajalo izuzetnodugo. Posle kriznih osamdesetih godina prošlog veka, srpsku industriju su ,,na nož” dočekale sankcije UN, ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, bombardovanje NATO-a... Mnogi industrijski kapaciteti u tom periodu su uništeni, ili su dovedeni u ekonomski bezizlaznu situaciju. Posle demokratskih promena 5. oktobra 2000. srpsku industriju dočekao je još jedan fatalan udarac – privatizacija društvenih preduzeća. Naime, mnoga industrijska preduzeća koja su preživela devedesete dotučena su ,,burazerskom i tajkunskom privatizacijom” u kojoj novi vlasnici (što domaći, što strani), nisu bili zainteresovani da podižu ta posrnula industrijska preduzeća, već pre svega za njihove nekretnine ili zemljište, na kojem bi mogli da zarade ili na njemu da izgrade neki novi tržni centarili zgrade sa stanovima i poslovnim prostorom. Malo više sreće imala su industrijska preduzeća u strateški i ekonomski isplativim privrednim granama (industrija duvana, cementa, delimično prehrambena industrija)u koje su uložile respektabilne strane kompanije. Taj deo industrije je preživeo, i radi i danas, uglavnom uspešno. Posledica ovakve ,,deindustrijalizacije” je činjenica da sada u Srbiji radi manje od 400.000 radnika u industriji, a da je stopa nezaposlenosti preko 26 odsto, i da je ta ,,armija nezaposlenih” uglavnom regrutovana iz propalih industrijskih preduzeća, čak čitavih privrednih grana.
Svima je jasno da Srbija ne može imati održivi privredni razvoj ako ne proizvodi. A Srbija to realno može, za to ima potencijala, koji je nažalost godinama bio učauren, zapušten, gurnut u zapećak. I svi su svesni da se mora početi s procesom reindustrijalizacije, jer samo na taj način možemo na pravi način valorizovati naše ekonomske prednosti koje imamo u pojedinim sektorima, kao što su poljoprivreda, energetika, prerađivačka industrija, čak možda i IT industrija. Reindustrijalizacija podrazumeva i modernizaciju naše industrije, a za to nam je potrebna pomoć stranih investitora, posebno onih iz Evropske unije, koji mogu da nam donesu nove tehnologije. Država nema puno novca za podizanje srpske industrije, pa nam je potreban i kapital stranih investitora, posebno u segmentu energetike, gde su investiciona ulaganja veoma visoka. Ali da bi neko došao da ulaže u Srbiju, mora da bude siguran da je to zemlja u kojoj su stabilni uslovi privređivanja, gde je ambijent za poslovanje bolji nego u drugim zemljama u okruženju, gde je pravna sigurnost na visini, i gde investitore ne ograničavaju birokratske procedure. A toga sada nema. Srbija ima i hranu, ali ne možemo da izvozimo samo sirovu hranu – potrebno je hranu preraditi, lepo upakovati i plasirati na veoma zahtevno međunarodno tržište. I samo tako možemo od poljoprivrede ostvariti više od pet milijardi evra deviznog priliva. Upravo ugovor sa investitorima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata može postati primer saradnje sa stranim ulagačima u sektoru poljoprivrede, koji bi podigao industrijsku proizvodnju u prehrambenom sektoru na viši nivo, pre svega za izvoz. Izgradnja infrastrukture je važan uslov za reindustrijalizaciju, jer moderne saobraćajnice su jedan od faktora za privlačenje potencijalnih investitora.
Reindustrijalizacija je dug proces, sigurno ne za jednu vladu, već za dugoročni strateški put. Ono što smo izgubili za dve decenije, ne možemo vratiti preko noći. Ali moramo početi i istrajati na tome. I ne možemo sami – potreban nam je kapital i nove tehnologije. I zato nam treba Evropska unija. Ali i svi drugi investitori koje možemo naći. Put reindustrijalizacije je dug i težak put, put koji moramo proći za bolji život naše dece.
Senior-savetnik „Krab i Gavin Anderson”, Brisel
Vladimir Krulj
objavljeno: 25.03.2013.
