Izvor: Politika, 18.Apr.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Država ima mehanizme da pokrene razvoj
Početni kapital razvojne banke mogao bi da bude novac dobijen od prodaje „Telekoma”
Posle 5. oktobra 2000. učinjena je greška time što je finansijsko tržište u Srbiji prepušteno stranim bankama. Država treba da osnuje razvojnu banku preko koje bi se privreda selektivno kreditirala. Početni kapital razvojne banke mogao bi da bude novac dobijen od prodaje „Telekoma”. Na osnovu dobijenih deviza od te prodaje, Narodna banka bi emitovala dinare i ceo iznos prenela na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << razvojnu banku za kreditiranje privrede i zapošljavanje. Komercijalna banka i Poštanska štedionica bi mogle da odobravaju kredite realnom sektoru u ime razvojne banke. Pomenute banke imaju infrastrukturu po celoj Srbiji, tako da razvojna banka ne bi imala potrebe da otvara svoje filijale.
Deo ovih sredstava bi trebalo upotrebiti za kreditiranje zapošljavanja 200.000 socijalno najugroženijih. Privatnim poslodavcima bi za svakog novozaposlenog bili odobravani krediti, npr. od milion dinara na rok od pet godina sa kamatom od jedan odsto na godišnjem nivou. Ovo je najbolji način zapošljavanja jer država će za pet godina za svakog uposlenog dobiti 1,3 miliona dinara na ime doprinosa i poreza, kredit će biti vraćen, a radnik će rešiti svoje egzistencijalno pitanje. Privredna komora bi mogla da anketira vlasnike privatnih firmi kako bi se ustanovilo koliko bi na ovaj način moglo biti novozaposlenih.
Poznato je i to da Srbija ima obradivog zemljišta približno kao Holandija, ali rezultati proizvodnje su u ogromnoj nesrazmeri sa ovim potencijalima. U 2012. godini Srbija je izvezla poljoprivrednih proizvoda u vrednosti od dve milijarde evra, dok je Holandija izvezla 40 puta više, što znači da Srbija ima ogromne mogućnosti da poveća proizvodnju hrane. Srbija bi trebalo da kopira način proizvodnje hrane u Holandiji. Ako bi naša zemlja iskoristila bar 50 odsto kapaciteta poljoprivrede za proizvodnju hrane kao Holandija, onda bi trgovinski bilans sa inostranstvom bio pozitivan, a budžet bi imao suficit.
Naša zemlja bi mogla da proizvede meso u vrednosti od tri milijarde evra godišnje. Na tovu stoke i preradi mesa može da bude oko 150.000 uposlenih i kooperanata. Razvojna banka bi odobravala klanicama povoljne kredite za finansiranje primarne stočarske proizvodnje uz kamatu od tri odsto, plus stopa rasta potrošačkih cena. Klanice treba da obezbede kooperantima stoku za tov, kao i stočnu hranu, a da troškove naplati prilikom predaje utovljene stoke.
Krediti za investicije bi bili odobravani recimo na deset godina, sa godišnjom kamatom od tri odsto. Krediti bi bili namenjeni za izgradnju fabrika čijom proizvodnjom će se supstituisati izvoz, revitalizovati poljoprivredni kombinati, klanice, fabrike za preradu hrane itd. Pored toga, većina naših proizvodnih preduzeća tehnološki zaostaje za razvijenim privredama i tu država treba da interveniše povoljnim kreditima za nabavku moderne opreme.
Država ima mehanizme kako da pokrene razvoj samo ako ima stručne, proverene i moralne ljude na odgovornim mestima, umesto partijskih poslušnika.
Država mora da uloži maksimalan napor da se negativni trgovinski bilans smanji. Uspešne izvoznike treba stimulisati povoljnim kreditima za proširenje njihove delatnosti, kao i za novo zapošljavanje. Uvoz robe koje ima iz domaće proizvodnje valjalo bi nekako ograničiti. Za robu koja se uvozi a može da se proizvede kod nas treba izgraditi fabrike za supstituciju uvoza. Devizne doznake naše dijaspore (četiri milijarde evra godišnje) sada idu za pokriće negativnog platnog bilansa, a mogle bi da budu upotrebljene za investicije u razvoj putem primarne emisije. Narodna banka može da emituje dinare u visini vrednosti raspoloživih deviza.
Nemačka je posle Drugog svetskog rata bila u recesiji odsečena od finansijskih tržišta i suočena sa armijom nezaposlenih, ali je za 20 godina uspela da postane ekonomski najjača u Evropi zahvaljujući finansiranju razvoja izdavanjem menica, tj. štampanjem novca u visini vrednosti proizvodnje. Nebojša Katić je o tome pisao u „Politici“ još 2012. godine.
Diplomirani ekonomista
Milan Karajić
objavljeno: 18.04.2014.
