Izvor: Blic, 27.Sep.2011, 03:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Država i hladovina
Zapažam, čak pratim, ponašanja, strasti, osobine ljudi prilikom ulaska u autobuse na početnim stanicama gradskog saobraćaja. Da li ste i vi zapazili tu letnju specifičnost?
Uprkos vrućini, ljudi su napeti, ustremljeni, namerni da se guraju, viču i negoduju kako bi što pre zauzeli mesto. Ne bilo koje, već na onoj strani autobusa što u tom trenutku nije izložena suncu. I koliko sama ta sklonost gužvama, preticanju i gaženju po nogama drugih sama po sebi govorila ponešto >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << o svima nama, interesantnije je nešto drugo. Ljudi po pravilu svakog dana na istoj liniji trče na tu „hladniju" stranu, bez obzira što autobus vrlo brzo promeni smer, pa se sunce pojavi na sasvim suprotnoj strani. I pojede prvobitnu hladovinu. Međutim, to što u prvi mah izgleda kao nenamerna greška, uslovni refleks, zapravo se može čitati i kao povođenje za trenutkom i odsustvo razmišljanja o tome kuda vozilo u koje smo seli vodi i kojim se putem i smerom kreće. I, ova „laka jutarnja igra" na terminalu postaje gorki podsetnik na veća i značajnija vrludanja. Tako se i država i politika, bolje reći državna politika, strategija, njen kurs, pravac i smer najbolje dadu opisati tom uzaludnom gužvom na početnoj stanici. Tu je i traženje hladovine bez pokrića, tu je i gaženje preko drugih, tu je i žurba na pogrešnu stranu, tu je kratkomislenost i lakomislenost, nedostatak osećaja za realnost, potpuna dezorijentacija o istoku, zapadu i stranama sveta, gubitak dugoročne udobnosti radi kratkoročnog cilja... Što je najgore, vrućina je i dalje veća od hlada, autobus se vraća, scena se ponavlja, baš kao u srpskom tranzicijskom tangu: „nigde lada nema".
