Izvor: Politika, 16.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Držanje za vazduh
Pre neki dan je na nelustriranoj televiziji bio „Alpinista” sa Silvester Staloneom. Mnogo glup film. Po ko zna koji put sam se ponovo oduševio scenom kada legendarni Slaj, na početku filma, visi na ivici iznad zastrašujućeg ponora držeći se samo levom rukom za neki kamičak. Tu on pravi onaj njegov čuveni facijalni grč koji ga je proslavio još u „Rokiju”, i baš kad svima bude jasno da ta njegova nabildovana ruka neće moći još dugo da izdrži, na volšeban način >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Stalone menja ruke i uspinje se desnicom poništavajući na taj način silu gravitacije, ali i zdrav razum svojih gledalaca.
Ova filmska scena me je po mnogo čemu podsetila na naš stvarni život u Srbiji – zemlji kojoj za malo akcije nije potreban Holivud. Dovoljno je samo da otvorite prozor i udahnete svežu bedu i tenziju. Mi smo narod koji svakodnevno krši sve zakone fizike, matematike, hemije, a o pravu i ekonomiji da ne govorim. Mogli bismo svetu da prodamo patent „kako pregurati od prvog do prvog sa 200 evra u džepu” ili „kako bez dana radnog staža voziti dobra kola i blejati po ceo dan u kafićima”. Ovde bi Njutn i Ajnštajn, da su živi, pucali sebi u glavu ili bi išli u Jagodinu da drže privatne časove Palminoj familiji.
Ipak, mislim da smo od svih prirodnih sila najviše poništili koheziju – onu silu koja od naših sebičnih jedinki stvara čvrsto i zdravo tkivo. Toga ovde nema! Ako nastavimo da zanemarujemo njeno postojanje mi ćemo se kao voda sliti niz nečije prljavo stepenište ili ispariti i zauvek se raspršiti u atmosferi globalnog poništavanja nacija. Da su dva Srbina sama na pustom ostrvu, brzo bi se posvađala oko toga sa koje strane treba probušiti kokosov orah, pa bi na kraju umrli od gladi. Nisu za džabe naši „stari” od četiri vizantijska slova B – „Βασιλεως Βασιλέων Βασιλεύων Βασιλευόντων” (Car careva caruje carevima) stvorili sopstveni moto koji predstavljaju naša četiri ocila na grbu: „Samo sloga Srbina spasava”. Od davnina se znalo za našu najveću slabost koju ni dan-danas nismo uspeli da pobedimo ali smo o njoj često, čak pomalo epski, pripovedali i čuvali je kao sastavni deo naše tradicije. Čudna je ovo zemlja. Ovde se čak i muslimani međusobno hvataju za gušu, jer smo ih zarazili našim ludilom.
Kao član „Beogradskog sindikata”, imao sam priliku da putujem i nastupam u nekim zemljama zapadne Evrope. Skoro smo imali koncert u Lucernu (Švajcarska) gde smo upoznali puno naših ljudi koji su u ovoj prelepoj, a pre svega maksimalno uređenoj zemlji, pronašli svoje parče neba. Oni su nam pričali o tome kako su 17. februara svi Albanci u svim gradovima Švajcarske izašli na ulice da proslave poklonjenu nezavisnost Kosova. Bilo ih je na hiljade. S druge strane, na protestu koji je organizovala naša zajednica mogli su se na prste prebrojati srpski dlanovi i trobojke. Takođe, boli kada čujete da albanski klub u Švajcarskoj ima ogromno disciplinovano članstvo koje redovno, mesečno, plaća članarinu, dok se srpski klub sastoji od malog broja entuzijasta koji plate kad im „dune”. Čitao sam da ništa bolje nije bilo ni u Beču na demonstracijama. Kada smo prošle godine tamo imali koncert, skoro da nismo pričali ni jedan jezik osim srpskog. U ovom gradu živi na hiljade Srba koji se verovatno u većem broju okupe subotom na koncertu Dare Bubamare u Garmiš Partenkirhenu. Ni na kraj pameti mi nije da uvredim svoje sunarodnike u dijaspori, oni sigurno žele da pomognu, samo ne znaju kako. Kad mi u matici imamo ovako lošu elitu koja ne može da organizuje ni gradski prevoz, šta onda da očekujemo od njih. Srpski lobi i dalje ne postoji, jer naši političari umeju samo da lobiraju za sopstveni džep i mesto u upravnom odboru nekog javnog preduzeća. Svaka čast svima koji su podigli glas protiv nepravde, a naročito u Parizu, Čikagu i Kanadi. Naši prijatelji iz organizacije „Orlovi” bili su nam domaćini tokom posete Parizu. Tamo smo učestvovali u njihovoj akciji prikupljanja sredstava za Crkvu Svetog Save. Ovi sjajni ljudi su nam pričali o svim problemima naše emigracije u Francuskoj. Skoro sto hiljada Srba koji žive u „gradu svetlosti” nema svoj klub ni kafić jer bi vlasnik takvog lokala odmah postao meta reketaša iz srpskog podzemlja. Nisam siguran da ovakav „ulični kodeks” postoji kod albanskih ili bilo kojih drugih mafijaša na svetu. Pitam da li su ti ljudi ikada gledali „Kuma” u kome su mogli da nauče kako se neguje i čuva sopstveni komšiluk.
Ipak, najgore je ovih dana u Beogradu. Na jedvite jade sklepana vlada se konačno raspada. Nije ni čudo, kad su je gradili na uskim stranačkim i finansijskim interesima, a ne na iskrenoj želji da se pomogne narodu da već jednom krene da živi umesto da čeka da mu ova „gospoda” bace neku mrvicu sa svoje raskošne trpeze. Glavna tema je ulazak u EU. Jedni bi da se zbog otimanja Kosova još dodatno samokaznimo pa da iz protesta krenemo da glođemo korenje, a drugi, kao, hoće u Evropu ali neće da se odreknu nepotizma, malverzacija i korupcije – svega onoga što ne možeš da potrpaš u kofer i staneš na granici na onaj šalter na kome nikada nije gužva. Do sada smo mogli već mnogo toga da uradimo i bez parafiranja bilo kakvog sporazuma. Da počistimo sopstveno dvorište od lopova, lažova i nesposobnih stranačkih vojnika ne treba nam niko osim nas samih. Ali mi izgleda više ne znamo da proizvodimo ni metle! Stalno nam obećavaju neke nove ljude, a mi izgleda uvek dobijamo neke stare samo sa novim partijskim knjižicama. Oni nam nanovo „prodaju maglu”, a mi se držimo za vazduh, dok opet ne dođe prvi u mesecu, i mrzimo jedni druge jer nam je tako lakše nego da se pogledamo u ogledalu.
član grupe „Beogradski sindikat”
Feđa Dimović
[objavljeno: 17/03/2008.]
.jpg)
