Izvor: Politika, 12.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Drveni tramvaj na leđima Evrope
Melanholično sećanje na nekadašnju kolonijalnu imperiju, koja se prostirala od Brazila do Tihog okeana, sačuvano u fado muzici, arhitekturi, obilnim obrocima i porodičnim ritualima
Kako izgleda jedno tipično portugalsko veče? Ono u kojem bi stranac trebalo da oseti dušu ove najzapadnije zemlje Starog kontinenta, za koju kažu zbog tog isturenog mesta da se nalazi na leđima Evrope. Zli jezici bi rekli na grbači, zbog korišćenja ogromnih fondova za razvoj. Pa i pored >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << toliko uloženih sredstava, sa svega 11.120 dolara bruto društvenog dohotka po glavi stanovnika Portugalija je na dnu razvijenosti među članicama Evropske unije. (Trošne fasade lisabonskih zgrada podsećaju na Beograd.)
To mesto u kojem se krije duša ove nekadašnje pomorske imperije najpre će biti lisabonska četvrt Alfama, sagrađena 1513. godine, u zlatnom veku Portugalije kada je bila kolonijalno carstvo koje se prostiralo od Brazila do Indijskog okeana. Doba Vaska da Game.
Danas je to živa četvrt koja je verovatno najočuvaniji srednjovekovni ambijent u savremenoj Evropi. Tu se šareni veš suši nad uskim uličicama, u prozorima vise kavezi s ljutitim papagajima, koji krešte na prolaznike. Na trgu se prodaje sveža riba. Prodavci zvani "varinas" nose je u pletenim košarama od pruća, na ramenu ili glavi. Hodaju kratkim, ali brzim koracima, sapeti crnim keceljama. Uzvikuju cene na sav glas; vratne žile im se zategnu kao strune. Ima sveže i morske i slatkovodne ribe jer se Lisabon nalazi na ušću reke Tejo u Atlantski okean; reka je tu široka kao jezero.
Klima je krajnje umerena, stalno pirka okeanski vetar, prosečna godišnja temperatura je 16,8 stepeni Celzijusa. Opušteno prijatno, idealno za večernje šetnje.
Blago provincijalnoj atmosferi doprineće i škripava vrata na ulazu u fado bar. Fado na latinskom znači – sudbina. Fado je portugalski soul koji strancima zvuči setno, očajno, depresivno, a Portugalcima realno. "O Gente da Minha Terra" (Ljudi iz moje zemlje) naslov je fado pesme koju je pevala legendarna Amalija Rodrigez a potom njena naslednica Mariza. "O, ljudi moje zemlje, tek sad sam shvatila, ova seta koju nosim, od vas sam je primila". Te reči prožete duendeom (što bi rekao Lorka) umeju da otpevaju i peračice sudova u restoranima, pogotovo ako su starije.
U portugalskim restoranima nije zabranjeno pušenje, što je sasvim logično jer – fado traži dim. Zvuk prošlosti se oseti i u papirnom stolnjaku, malim stolovima i obilnim porcijama. Portugalija je poslednja evropska kolonijalna sila, vodila je ratove skorih sedamdesetih godina prošlog veka u Angoli i Mozambiku.
Diktator Salazar je srušen 25. aprila 1974. godine u karanfil puču: po mirno završenom poslu, pučisti su u cevi pušaka zadenuli karanfile.
Pre jela, a može i posle i u toku, pije se porto. Isključivo iz elegantnih čaša sa stopom. Porto je jako vino. Uz male gutljaje porta ide bakalar preliven maslinovim uljem i belim lukom.
Bakšiš je uračunat u cenu koja će biti kao da ste jeli u nekom beogradskom restoranu. Do hotela može i peške, grad je bezbedan, ali i drvenim tramvajem.
A posle spavanja, isto tramvajem, na neku od desetak gradskih plaža.
Pa iz početka dok ne utvrdite gradivo o dejstvu zvukova prošlosti. To dejstvo nekako vredi poneti za usput.
Nenad Stefanović
[objavljeno: 12.12.2006.]
.jpg)
