Izvor: Blic, 18.Maj.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Društvo egoista
Opšte je uverenje da je budala onaj ko ne uzima kad može, a Vlada malo čini na jačanju institucionalnog okvira kojim se jedno tržišno društvo, pa još u takozvanoj tranzicionoj fazi, privodi pravdi i pristojnosti.
Čini mi se da je poverenje građana u Vladu na vrlo niskom stupnju. Deluje pomalo kao raštimovani orkestar. To delom proizlazi iz koalicionog karaktera Vlade, ličnih i slabo prikrivenih ambicija pojedinih ministara, ali, dobrim delom, i zbog krize koja nagoni >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ljude na radikalno promišljanje stvarnosti.
Protekle nedelje prilazili su mi ljudi na ulici s obnovljenim žarom da mi ispričaju svoj slučaj. Kad ste javna ličnost, makar malkice, kao što je slučaj sa mnom, to ne možete izbeći, ali zajedničko u njihovom gnevu jeste osećanje da ih „ovi pokradoše.” Artikulisanje nezadovoljstva u iskaz da su svi na vlasti lopovi poništilo je, kroz istoriju, i temeljnije napore da se društvo reformiše.
O radikalizaciji narodnog gneva može se suditi i na osnovu objektivnijih pokazatelja nego što su moja uzgredna zapažanja s ulice. Ali, od bilo kakve statistike ili rejtinga rečitije je neposredno iskustvo. Pre neki dan se Rasim Ljajić, ministar za rad i socijalnu politiku, i sve ostalo ja bih dodao, ispovedio: „Javio mi se čovek s pretnjom da će mi poslati odsečeno uvo ukoliko mu ne dam dve hiljade evra”.
Recimo da je sve to naduvano i preuveličano, recimo čak da ništa nije tačno, ali nadmudrivanje o tome neće popraviti narodno raspoloženje koje, i kad nije podstaknuto zapaljivim vestima, ne odiše onom vrstom optimizma koji gaje ministri i vladini činovnici, posebno kad se dočepaju minutaže u vestima.
Ovde društvo zasnovano na tržišnim principima običnom svetu liči na kladionicu u kojoj neki od igrača unapred znaju rezultate, čak i kada taj običan svet pokreću niske strasti, puka zavist što i sami nisu imali priliku da se ugrade.
Miloševićevoj eri došao je kraj ne zbog ratova koji su vođeni nego zato što je formirao uniju egoista, što je ta vlast počela da liči običnom svetu na organizovanu kriminalnu bandu, uterivače dugova koji su stalno iznosili ponude koje se ne mogu odbiti.
Političke institucije, uostalom, u demokratskim društvima definišu se, a ujedno se tako opravdava i njihovo postojanje i kad su papreno skupe, kao zaštita članova dotične zajednice od ponižavanja koje sobom donosi tržišno društvo.
Nisam siguran da bih i sam, da sam, kojim nevoljkim slučajem, neka vlast u ovoj zemlji - teško mi je to ponekad i u svojoj kući - bio osetljiv i prijemčiv za detalje i nijanse svakodnevnog života kad bih, kao sadašnja vlast, bio ophrvan tolikim globalnim problemima jedne zajednice koja je u suštini propala pa dobila šansu da se izvuče.
Običan svet drugačije meri učinak politike i vrlo je verovatno da ono što se sada naziva ili samonaziva demokratskim snagama Srbije dugoročno nema neke velike šanse ukoliko se ne poveća prag osetljivosti za ono što tišti običan svet.
Kao neki odgovor na ovu vrstu nelagode koju osećaju i političari, čak i bez pretnje da će s jutarnjom poštom dobiti nečije uvo, sve češće se pominje mogućnost rekonstrukcije kabineta Mirka Cvetkovića. Možda nije loše probati!
.jpg)
