Izvor: Politika, 23.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Drumovi smrti
Prema zvaničnim podacima, samo u junu i julu ove godine na našim drumovima dogodilo se 2.695 saobraćajnih nesreća u kojima je život izgubilo čak 170 osoba, a 3.589 je teže, ili lakše povređeno. Materijalna i nematerijalna šteta, koja se ogleda u nadoknadama za lečenje, izgubljenim radnim časovima... meri se milijardama dinara.
Crne hronike listova svakog dana pune su vesti o teškim nesrećama u kojima stradaju cele porodice, slušamo izveštaje istražnih sudija, policije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << saobraćajnih stručnjaka, ali uzalud. Kao da smo oguglali na to što naši putevi i ulice postaju prava gubilišta.
Šta još treba da se dogodi da se oglasi zvono za uzbunu, da se u rešavanju ovog problema pristupi na pravi način, onako kako je to učinjeno u razvijenijim zemljama, gde se saobraćaju u celini posvećuje mnogo veća pažnja?
Bezbednost u saobraćaju je veoma kompleksan problem. Zavisi od mnogih faktora i tako se mora tretirati. Četiri su najznačajnija, a to su: dobri putevi i signalizacija, ispravan vozni park, odgovarajuća obuka i ponašanje vozača i – kontrola saobraćaja sa kaznenom politikom.
Šta smo mi u ovoj zemlji od navedenog rešili na zadovoljavajući način?
Malo toga. Putevi su nam, sa izuzetkom nekih deonica, u jadnom stanju, prepuni rupa i zakrpa, kolotraga, signalizacija praktično ne postoji. Osim na autoputu, u Srbiji nema nijedne važnije saobraćajnice koja je obeležena po evropskim standardima, belim linijama i tzv. mačjim očima. O lokalnim drumovima da i ne govorimo.
Vozni park je uglavnom dotrajao, star je u proseku više od 14 godina. Neispravni automobili, autobusi i kamioni postali su obična stvar. Tehnički pregledi ispravnosti vozila, u odnosu na evropske standarde, smešna su formalnost. U Evropi, mala ogrebotina na vetrobranskom staklu, ili spoljnom ogledalu, dovoljna je da automobil ne dobije sertifikat o ispravnosti. Kod nas ljudi voze sa razbijenim staklima, bez kočnica, sa dotrajalim gumama, i to prolazi čak i kod policije.
Jedan od ključnih faktora je i obuka vozača. Celokupni sistem obuke morao bi da se preispita i prilagodi evropskim standardima. Iz auto-škola izlaze neuki vozači, bez saobraćajne (i lične) kulture. A bahatost i nepoštovanje propisa plaća se životom.
U svemu ovom ni policija nije nedužna. U svetu, briga o bezbednosti saobraćaja ne svodi se samo na postavljanje zaseda i kontrolu brzine. Policija je aktivan učesnik, a ne samo registrator nesreća ili saobraćajnih prekršaja. U Nemačkoj, na primer, policija brine i o stanju na putevima, podnosi prijave protiv putara, izvođača radova, reaguje na prijave vozača protiv drugih, nedisciplinovanih učesnika u saobraćaju. Obeleženi i neobeleženi policijski automobili prisutni su stalno na tamošnjim drumovima i nisu nimalo bolećivi prema onima koji krše saobraćajne propise.
Uz to i kaznena politika je takva da primorava vozače da budu pažljiviji, da poštuju propise. Jer kazne su veoma visoke, u zavisnosti od prekršaja i više stotina evra, uz oduzimanje vozačke dozvole na licu mesta. U nekim zemljama uveden je i sistem negativnih poena koji se upisuju u vozačku dozvolu. Policija odmah zna s kim ima posla, a posle ispunjenja "kvote" sleduje ponovno polaganje vozačkog ispita. Na kraju, ni naši sudovi nisu "bezgrešni". Za krivična dela teškog ugrožavanja bezbednosti saobraćaja, sa ljudskim žrtvama, kazne su, praksa pokazuje, neprimereno niske.
Kao da je na balkanskim prostorima ljudski život najmanje vredan. A dok je to tako, vozićemo i dalje drumovima smrti.
Vladimir Dedić
[objavljeno: 23/08/2006]
