Izvor: Politika, 08.Jan.2014, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Drugo ime Srbije – neefikasnost
Ignorisanjem osnovne dijagnoze stanja, dolazimo do čitavog niza pogrešnih zaključaka i fiktivnih rešenja
Uprkos atraktivnom geografskom položaju, mreži ugovora o slobodnoj trgovini sa različitim delovima sveta i tradiciji državnosti koja se meri vekovima, više je nego očigledno da se mučimo da pronađemo svoje mesto u globalnoj ekonomiji, kao i da se odupremo pritiscima na teritorijalni integritet i nacionalni kulturni obrazac. Zašto je to tako?
Prateći >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << diskusije na društvenim mrežama i medijskim portalima, moglo bi se zaključiti da se osnovni problem nalazi u sferi dnevne politike. Hiljade tvitova i komenatara se potroši na bavljenje dnevnim izjavama političara i na pomno praćenje stranačkog prepucavanja. Međutim, uprkos autorskim tekstovima sa mnogo stranih citata i pozivanjima na istorijske pobede i datume, naši rukovodioci suštinski imaju jako mali uticaj na stvarnost, imajući u vidu razmere izazova koji ih prevazilaze.Odgovornost elite nije dakle u tome što nataložene probleme ne rešava preko noći, jer je to nemoguće, već u tome što odbija da prepozna razmere problema i svoje trenutne nemoći, pa nam skreću pažnju na trivijalne teme, u nadi da će se stvari same od sebe rešiti, ili da će se definitivno urušavanje desiti nekoj sledećoj generaciji. Uzrok začaranog kruga siromaštva u kome se nalazimo nalazi se na dubljem nivou i tiče se sistemske neefikasnosti ugrađene u državni aparat i nacionalnu ekonomiju, čime se poslednjih tridesetak godina niko nije temeljno bavio. Pogledajmo.
Utrošena primarna energija je osnovni pokazatelj/karakteristika svakog ekonomskog sistema. Srbija godišnje troši energiju procenjenu na 16 miliona tona ekvivalentne nafte, odnosno dve tone ekvivalentne nafte po glavi stanovnika, što je otprilike na nivou svetskog proseka. Međutim, upoređujući tu količinu energije sa onim što se godišnje zaista proizvede u Srbiji, videćemo da trošimo četiri puta više energije po jedinici proizvoda nego što je svetski prosek i šest puta više nego što je uobičajno za države članice OECD-a. Ova upadljiva nesrazmera između utrošene primarne energije i ostvarenog nacionalnog proizvoda ukazuje na neefikasnost i rasipanje resursa u samoj osnovi ekonomije, što direktno opterećuje kvalitet svakodnevnog života i cenu svega što se proizvede u Srbiji. Ovoj dijagnozi treba dodati podatak da Srbija emituje pet puta veću količinu ugljen-dioksida po jedinici nacionalnog proizvoda od svetskog proseka, što će neko takođe morati da plaća i sanira. Ako uzmemo u obzir i da je najznačajniji domaći izvor energije lignit, ugalj najlošijeg kvaliteta, kao i da je udeo najkvalitetnije energije – struje – u ukupnoj primarnoj energiji upola manji nego što je to slučaj u zemljama OECD-a, proniknućemo u pravi hendikep Srbije, bez čijeg ispravljanja svaka parcijalna mera ima efekat kapi u moru.
Ignorisanjem osnovne dijagnoze stanja u Srbiji, dolazimo do čitavog niza pogrešnih zaključaka i fiktivnih rešenja. Tako se može čuti da osnovni hendikep za srpsku privredu nije neracionalno trošenje primarnih resursa, energetska neefikasnost i loša transportna infrastruktura, već – zakon o radu. Umesto da se revitalizuju pruge i rečne luke, planira se izgradnja kanala, koji je pored Dunava potpuno suvišan. Istim tim pogrešnim rezonovanjem došlo se do tumačenja da je osnovni problem Beograda nedostatak terena za boćanje i potreba za ulepšavanjem ulica, dok o suštinskim temama za prestonicu niko ne progovara: zamrla luka, gašenje ekonomske aktivnosti, preskupi stanovi lošeg kvaliteta, nepostojanje sistema za spaljivanje otpada, nezavršena gradska železnica itd. Da li će se neko u predstojećoj kampanji za gradske izbore setiti da postavi pitanje zašto je cena grejanja u Beogradu najviša u Evropi, a poslovni prostor prazan, ili ćemo slušati opet demagoško prebrojavanje obdaništa i škola i slušati besmislena obećanja o metrou i Las Vegasu na vodi.
Srbija ima adute da uspe u 21. veku, ali neophodna je promena razvojne paradigme i uopšte odnosa prema državi. Pri vrhu države poželjno je osnovati telo koje će se baviti planiranjem razvoja Srbije, nezavisno od izbornih ciklusa i lobističkih interesa. Glavna svrha plana razvoja bila bi valorizovanje geografskog položaja i obezbeđivanje energetske sigurnosti i efikasnosti. Potrebno je istovremeno obnoviti transportnu infrastrukturu, čije jezgro moraju biti magistralne železničke pruge i Dunavski koridor. Srbija takođe treba da uvede nove izvore čiste, jeftine i bezbedne energije: sagorevanjem biomase, angažovanjem energije vetra i solarne energije, maksimalizovanjem hidropotencijala i masovnom gasifikacijom. Prilikom prerade uglja za proizvodnju električne energije, moguće je uvesti izdvajanje i skladištenje ugljen-monoksida, a jedna ista centrala trebalo bi da obavlja funkciju i toplane i elektrane itd.
Zabluda je da Srbija ne može obezbediti sredstva za ova osnovna ulaganja u energetsku i transportnu infrastrukturu - imajući u vidu nisku energetsku efikasnost privrede, svako ulaganje u ovom pravcu može doneti natprosečni prinos za investicije. Preduslov za sve navedeno jeste politička volja da se gleda odgovornije u budućnost, konsenzus u društvu okonovog patriotizma i vizije zemlje, sloboda spoljnopolitičkog delovanja, kao i valorizovanje rada, obrazovanja i tehničkog progresa.
Programski direktor Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj
Nikola Jovanović
objavljeno: 08.01.2014.
