Izvor: B92, 17.Jul.2023, 13:40
Drugi svetski rat i zločini: Masakr nad jugoslovenskim internircima u norveškom logoru Beisfjord
U ovom logoru su nemački nacisti, uz pomoć norveških kvislinga, u noći između 17. i 18. jula pobili 287 jugoslovenska zatvorenika za koje su tvrdili da boluju od tifusa.
Prostrana livada nad kojom se nadvijaju šumovita brda okružena je bodljikavom žicom i stražarskim tornjevima odakle naoružani čuvari motre na jugoslovenske zatvorenike.
Njih 900 dovedeno je u drugoj polovini juna 1942. u nacistički logor Beisfjord u Norveškoj, unutar arktičkog polarnog kruga, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << hiljadama kilometara daleko od kuće - da rade i umru.
"Baš sam pomislila kada smo nedavno bili tamo kako ja sada imam 37 godina, a moj pradeda Živko Božičić je tada imao 36 - ja obučena i zebem, a oni bez dovoljno odeće, gladni i prebijeni", govori Tina Mačić, potomkinja jednog od ubijenih interniraca, za BBC na srpskom.
U ovom logoru u istoimenom selu nedaleko od grada Narvika, nemački nacisti su, potpomognuti domaćim kvislinzima, u noći između 17. i 18. jula pobili 287 jugoslovenskih zatvorenika za koje su tvrdili da boluju od tifusa.
"Bio je to najveći masakr u Norveškoj tokom Drugog svetskog rata", navodi Alf Jensen, istoričar i edukator u Centru za rat i mir i Ratnom muzeju Narvika, u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.
Kraljevina Jugoslavija je okupirana 1941. posle poraza u Aprilskom ratu, jedanaestodnevnoj invaziji Sila osovine koju su predvodile nacistička Nemačka i fašistička Italija.
Zemlja je potom podeljena između njih, pa je veći deo Srbije okupirala Nemačka, a formirana je kvisliška NDH, kojom su upravljale ustaše, pripadnici hrvatskog fašističkog pokreta predvođenog Antom Pavelićem.
Ubrzo su širom okupirane Jugoslavije nacisti počeli da otvaraju koncentracione logore, mesta torture i smrti za Jevreje, Rome, Srbe i "politički nepoželjne", većinom partizane i komuniste.
Na teritoriji današnjeg Beograda najozloglašeniji i najveći bili su, između ostalih, logori Banjica i Staro Sajmište, a na prostoru NDH - Jasenovac.
"Bili su to kažnjenički logori, s tim što su ovi u Srbiji bili i izvor talaca za streljanje i prisilne radne snage za upućivanje u razne koncentracione i radne logore, pa i ove u Norveškoj", govori istoričar Milan Koljanin za BBC na srpskom.
Velika potražnja za radnom snagom usled ogromnih gubitaka Nemaca, prvenstveno u ratu protiv Sovjetskog Saveza, ublažila je represivne mere protiv ustanika i stanovništva u okupiranoj Srbiji, a uticalo je i na prilike u NDH, piše on u naučnom radu.
U martu 1942. izdato je naređenje da se ubuduće ne streljaju svi zarobljeni ustanici, već da se "mogu upotrebiti kao radna snaga na okupiranim područjima".
"U međuvremenu, između Višeg vođe SS-a i policije u Srbiji Augusta Majsnera i komesara Rajha za Norvešku Jozefa Terbofena je dogovoreno da se iz Srbije u Norvešku na prinudni rad uputi 4.200 zatočenika", piše Koljanin.
Prisilno upućivanje na rad u ovu skandinavsku zemlju, na koju je Nemačka izvršila invaziju aprila 1940. i na čijem je čelu bio saradnik okupatora Vidkun Kvisling, u dokumentima je nazivana "radni poduhvat Viking".
Istoričar Jensen kaže da je u Norveškoj postojala velika potreba za radnom snagom prvenstveno zbog gradnje puteva, ali i železnica i utvrđenja za potrebe nacista koji su vodili pomorske bitke i operacije u Severnom ledenom okeanu.
Oni su, dodaje, dovozili i rudu gvožđa iz Švedske za ratnu industriju, a transport je uglavnom išao vazdušnim ili morskim putem, gde je vrebala britanska mornarica.
Zato je bilo potrebno dovesti jugoslovenske internirce kako bi "proširili broj transportnih pravaca", čime bi prevoz rude, materijala i ljudi bio efikasniji.
"Time bi, kako su govorili, 'ubili dve muve jednim udarcem' - rešilo bi se pitanje prenatrpanih jugoslovenskih zatvora i logora i pokrila bi se potreba za radnom snagom u Norveškoj."
Prvi jugoslovenski internirci su u Norvešku deportovani iz logora na Banjici krajem aprila 1942, da bi narednog meseca Staro Sajmište, gde su prethodno dovođeni i ubijani Jevreji, postala nova, poslednja stanica za odlazak na Skandinavsko poluostrvo, kaže Koljanin.
Pošto nije bilo dovoljno ljudi, dodaje, postignut je dogovor između prvog esesovca Srbije Augusta Majsnera i rukovodioca oružanih snaga NDH Slavka Kvaternika da će i "politički nepoželjne elemente" iz ustaških logora slati na prinudni rad na sever.
Tako su prvi zarobljenici iz ustaškog Jasenovca već početkom maja dovedeni na Staro Sajmište, da bi istog meseca u tri velika transporta oko 2.600 zatočenika iz Srbije i NDH bili poslati put Norveške.
"Od ukupno 4.268 zatočenika koji su stigli u Norvešku, njih 2.287 su bili sa nemačkog okupacionog područja u Srbiji.
"Bezmalo svi zatočenici iz Srbije su bili Srbi, a oni su sačinjavali i većinu zatočenika iz NDH - od 1.981 koji su stigli u Norvešku, bilo je 1620 Srba (82 odsto), 179 Muslimana, 165 Hrvata i 17 ostalih", navodi Koljanin u naučnom radu, pozivajući se na podatke novinara Ljuba Mlađenovića, autora knjige "Beisfjordska tragedija".
Kaže da su zatočenici iz Srbije mahom bili partizani i drugi pripadnici Narodnooslobodilačkog pokreta koji se borio protiv okupatora, uz neznatan procenat kriminalaca, dok su u NDH manjim delom bili komunisti, već su slati po nacionalnoj osnovi.
"Velikim delom to su bili stariji ljudi ili dečaci, što se vidi i po strukturi. Uz to su bili u veoma lošem fizičkom stanju.
"Mali broj je bio onih koji su zarobljeni sa oružjem u ruci, uglavnom su to bili ilegalni politički radnici i svi oni koji su, na ovaj ili onaj način, bili sumnjivi ustaškim vlastima", dodaje Koljanin.
Logorom je u jednom trenutku zavladala epidemija tifusa, infektivna bolest koja se pojavljuje kao prateća pojava rata.
Obolelim internircima nisu davani lekovi, a bolest se širila.
U posetu logoru koja je trajala samo sat vremena, 15. jula 1942. došao je i Jozef Terbofen, komesar Trećeg rajha za Norvešku, te saslušao šta oficiri i lekari imaju da kažu.
"Pretpostavljamo da je on naredio da se svi bolesni zatvorenici pobiju zbog opasnosti od zaraze stražara i meštana", kaže Jensen.
Logor je potom podeljen bodljikavom žicom na dva dela.
Bolesni zatvorenici su smešteni u dve barake, dok su van logora iskopana tri velika jarka.
Iz Beisfjorda je 17. jula uveče izvedeno 588 zdravih zatvorenika i poslato u obližnji karantinski logor u izgradnji, u Gornjem Jernvanu, podno planine Bjernfel.
"Svim meštanima je naređeno da ostanu unutra i navuku zavese", kaže Jensen.
Krvavi nacistički pir počeo je tokom noći.
U grupama od po 20, bolesni zatvorenici su odvođeni do raka i streljani iz mitraljeza sa krova barake i stražarskog tornja.
Oni koji nisu na licu mesta preminuli, upucani su iz pištolja.
Primetivši šta se dešava, grupa zatočenika se zatvorila u jednu od baraka gde su prethodno smestili bolesne i odbila da izađe.
Stražari su potom sasuli rafalnu paljbu na objekat, a onda i zapalili obe barake koje su služile kao ambulanta.
"Ne znamo da li je u ovom trenutku unutra bilo još živih zatvorenika, a kako se vatra širila, zapalila se i treća baraka", dodaje Jensen.
U noći između 17. i 18. jula stradalo je 287 jugoslovenskih interniraca, što se smatra najvećim masakrom zatvorenika u Norveškoj tokom Drugog svetskog rata.
Tina Mačkić iz Geteborga u Švedskoj odmalena sluša priču o pradedovima koji su tokom Drugog svetskog rata otišli u Norvešku, tamo pravili puteve i nisu se nikad vratili.
O njihovoj daljoj sudbini porodica ništa nije znala doskora, kada su zahvaljujući kustosima Ratnog muzeja u Narviku otkrili da je pradeda Živko Božičić jedan od interniraca iz Beisfjorda.
Prema knjigama koje su nacisti vodili on je preživeo masakr 17. jula i bio je jedan od onih koji su odvedeni u karantinski logor u Gornjem Jernvanu.
Kaže da su pradeda i ostali logoraši tu bili privremeno, spavali pod vedrim nebom i radili golim rukama.
Izdržao je do 25. jula.
"Izgleda da je imao bolest dizenteriju i sumnja se da su ga upucali", kaže Tina Mačkić.
Njen pradeda je bio Srbin iz sela Uštica kod Jasenovca, oženjen Hrvaticom. Radio je kao referent na železničkoj stanici, svirao tamburu i učio tome komšije i prijatelje.
"Ustaše su napisale da je bio partizan i da su ga našli u šumi sa puškom, ali to nije istina, oni su ga iz kuće uzeli, samo zbog nacionalnosti, običan je čovek bio", naglašava Tina Mačkić, spisateljica i rediteljka.
Kada se sa ocem i majkom uputila na sever Norveške u junu ove godine, znala je da je to "najbitnije i najveće putovanje sa familijom".
"Bilo je teško, emocionalni rolerkoster, izmešana osećanja", opisuje Tina Mačkić, srpskog porekla, rođena u Švedskoj.
Najviše ih je pogodilo kada su saznali da je on zapravo bio u koncentracionom logoru, a ne tek tako - na radu u Norveškoj.
"Najgore je bilo kad smo saznali da je tu baš došao da umre", dodaje.
Tinin otac Đurica Mačkić, koji u Švedskoj živi od 1970, kaže da je bio napet kada je zakoračio tlom kojim je njegov deda hodao.
"Nisam se mogao opustiti i emotivan sam bio.
"Bilo mi je teško, tresao sam se jer je toliko godina prošlo i svašta su pričali, ali mi je drago da je moja familija prva iz Uštice koja je došla", govori Đurica Mačkić za BBC na srpskom.
Posetom stratišta predaka ispunio je i zavet dat baki, Živkovoj supruzi, koja ga je očuvala i na samrti zamolila "da ne zaboravi šta mu je pričala".
"Zadovoljan sam jer sam ostvario to svoje - puniji sam, bio sam prazan, o tome sam puno razmišljao i donekle sam ispunio želju, radi moje bake.
"Svakako najbolje putovanje koje ostaje u sećanju čitavog života", zaključuje Đurica Mačkić.
Đurici je u Norveškoj stradao još jedan rođak, osamnaestogodišnji Dušan Jakovljević, sestrić njegovog dede, koji ga je nadživeo svega dve nedelje.
O drugom dedi, sa očeve strane, Đuri Mačkiću, nisu pronašli nikakve podatke.
Nacisti su koncentracioni logor u Beisfjordu, mestu od oko 150 stanovnika, počeli da podižu u prvoj polovini 1942.
Kampom je upravljalo 30 SS oficira, 150 nemačkih čuvara i 40 norveških stražara iz militantnog krila norveške nacističke partije.
Materijal od koga su građene proste drvene barake rasute po ograđenom prostoru dopreman je železnicom iz Švedske, da bi ih na licu mesta podizala jedna norveška stolarska firma, kaže Jensen.
U njima su skučeno živeli jugoslovenski internirci, slabo odeveni i dobrano iscrpljeni od puta i mrcvarenja po fašističkim logorima.
"Jugoslovenski internirci nisu imali status ratnih zarobljenika, već su ih zvali zatočenicima (häftling).
"Nacistička Nemačka partizane nije smatrala vojnicima, stoga dovedeni internirci nisu imali pravo na zaštitu prema Ženevskim konvencijama", objašnjava Jensen.
Kaže da je ideja bila da u tim barakama borave tokom zime, dok bi leti radili na putevima prema granici sa Švedskom, zbog čega su i nasilno dovedeni.
Postrojavanje je bilo ujutru i uveče, radilo se po 15 sati dnevno, kako na okolnim putevima i stazama, tako i na železničkoj stanici u Narviku gde su istovarivali robu.
"Komandant logora (Vilhelm Geke) je govorio da moraju da rade dok ne padne mrak, a u severnom delu Norveške sunce ne zalazi tokom (dela) leta (takozvani polarni dan)", objašnjava Jensen.
Rad u drugom koncentracionom logoru u Gornjem Jernvanu nije se mnogo razlikovao od onog u Beisfjordu.
Jugoslovenske internirce dočekala je golet i nekoliko baraka za stražare, da bi tek posle dve nedelje bili napravljeni objekti za zatvorenike.
Nije se stalo ni sa šikaniranjem, pa su tako morali da trče šest krugova oko logora, dok su oni koji nisu mogli da ispune normu - ubijani.
Karantin je ukinut 25. avgusta 1942, a tokom pet nedelja provedenih tamo, 242 zatvorenika je umrlo.
Na dan povratka u Beisfjord, streljana su još 43 bolesna zatvorenika.
U logor se vratilo njih 346, ali je do 25. oktobra preminulo još 194 interniraca.
Povratnike su dočekali kreveti na sprat u barakama, uvedeno je kupanje jednom nedeljno, uglavnom vodom iz reke, a ponekad su dobijali i komadić sapuna.
Naposletku je preostalih 152 internirca poslato u druge logore, ali mnogi nisu dočekali kraj rata.
Na mestu spaljenih baraka nikle su nove, a umesto Jugoslovena, u logor su došli Sovjeti, prema kojima se bolje ophodilo.
Vermaht je preuzeo kontrolu nad logorima u martu 1943. i od tada su preostali jugoslovenski internirci tretirani kao ratni zarobljenici.
Jensen kaže da su od proleća 1944. mogli su da primaju pakete od kuće i pisma Crvenog krsta.
Tokom poslednje dve godine rata, u Norveškoj je umrlo 330 jugoslovenskih zarobljenika, dok je pod vlašću SS-a, tokom prvih devet meseci, zabeleženo 2.034 smrtnih slučajeva.
Među jugoslovenskim internircima bila su i dvojica dečaka od 14 godina - Simo i Mile.
I upravo su njih dvojica glavni junaci norveškog strip-romana Logor smrti (Dødsleiren) autorke Ingebjerg Jensen.
Spisateljica kaže da o njima ne zna mnogo, osim da su iz dva srpska sela u Hrvatskoj koja su bila na udaru ustaša.
"Logor Smrti je moja četvrta knjiga o deci koja su strašno stradala tokom Drugog svetskog rata u Norveškoj.
"Moj cilj je oduvek bio da ispričam skrivene priče o ratu i ugnjetavanju, posebno o iskustvima dece", objašnjava Jensen u pisanoj izjavi za BBC na srpskom.
Za njihove sudbine je saznala zahvaljujući Centru za rat i mir Narvik, a da napravi strip se odlučila pošto je pročitala knjigu Ljuba Mlađenovića Beisfjordska tragedija.
Tako se upoznala sa "svim strahotama logora i o tome kako su Jugosloveni, ne samo Srbi, pokušali da se organizuju protiv svojih ugnjetača, u gotovo nemogućim uslovima".
"Najteži zadatak mi je bio da odaberem koji od višestrukih horora da vizualizujem, a da pritom pokažem kako su se stvari odvijale i kako su mogli da zadrže mali tračak nade,
"I našla sam - humanost i solidarnost su odgovori", ističe norveška spisateljica i novinarka.
Knjiga je u Beisfjordu za nekoliko dana prodata u 300 primeraka, a prevedena je i na srpski jezik.
"Znam da ljudi ovde misle da je to surova i snažna priča, a mnogi kažu da nisu znali da se to dogodilo u Norveškoj.
"Mislim da znam zašto - žrtve iz drugih zemalja se ne računaju kao norveške", zaključuje Ingebjerg Jensen.
Logor je sravnjen sa zemljom 1946.
Sedam od dvadesetak SS oficira koji su radili u Beisfjordu i Gornjem Jernvanu su uhapšeni i poslati u Beograd u proleće iste godine.
Svima je izrečena smrtna kazna.
Norveški čuvari koji su ubili nekog ili maltretirali zatvorenike su takođe uhapšeni i izvedeni pred sud.
"Veoma mali broj je odgovarao posle rata, a inače ta politika kažnjavanja je bila veoma problematična", smatra istoričar Koljanin.
Posmrtni ostaci jugoslovenskih zarobljenika ubijenih u zatočeništvu u Norveškoj prebačeni su 1953. na četiri groblja, od kojih je najveće u Botnu kod Rogana u centralnom delu zemlje.
Uprava za kulturnu baštinu je na leto 2011. zaštitila ostatke logora u Gornjem Jernvanu, dok je Centar za rat i mir Narvik u saradnji sa ovom institucijom u blizini podigao spomenik u znak sećanja na jugoslovenske zarobljenike koji su tamo poginuli.
Na mestu masakra u Beisfjordu danas je spomen park, a u čast stradalim Jugoslovenima u ovom koncentracionom logoru podignut je spomenik 1949. godine
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Izvor: BBC News na srpskom
.jpg)
