Izvor: Blic, 31.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Druge reči, drugi zvuci
Štetočinski rad nadležne institucije dokinuo je emitovanje seriozne muzike na nacionalnoj frekvenciji. Neki vredni časopisi, teorijski, književni, ini, nisu dobili žutu banku za svoj ionako necenjen rad. I tako dalje: u kulturi splavova i zapljuvane limene glazbe, nema mesta za ono što se, s pravom, naziva visoka kultura.
Stvar je jasna, zemlja je u tranziciji, jer je uvek u tranziciji, iz gluposti u glupost, traje tranzicija. Mali tiraž, mali indeks slušanosti - to su opravdanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << za ukidanje, sklanjanje, zabranjivanje. Možda se više ne može govoriti o političkim zabranama na način na koji se to činilo ranije. Ali, zapravo, posredi jesu zabrane i one jesu političke. Šta je drugo nego politika to brižljivo iskorenjivanje reči i zvukova koji se ne obraćaju velikim masama?
To je ona ista politika koja je zakržljalu biljku ondašnjeg socijalizma sa poljudskim licem plevila uz pomoć svakojakog jeftinog populizma. Ista je politika - ovde shvaćena kao ideološki model, kao kulturna paradigma - ustoličila javnu obest, bahatost, primitivizam, prostaštvo. Teror procentnih poena, indeksa, udela, teror cene reklamne sekunde, oglasne stranice, površine bilborda učinio je da se o svemu što izlazi iz tog okvira razmišlja kao o manje vrednom. Što (se) ne prodaje, ne postoji.
Nekad su komunisti getoizovali slobodnu misao na društvenu marginu. Neokonzervativci i pseudoliberali misle da je ta stvar završena. Pa, neće biti. Pronaći će se već neki način, digitalizacija slike i zvuka učiniće bespredmetnim postojanje kojekakvih agencija, širenje elektronske mreže, kao neminovnost, ostaviće ministarstva kulture, medija i prosveta na margini društvenog značaja, negde u sferama ceremonijalnog (hm, ovo je već ostvareno, ali drugim sredstvima i sa drugih razloga), a slobodna misao će pronaći svoje frekvencije.
Počinjena šteta ostaje.
