Izvor: Večernje novosti, 29.Nov.2013, 21:44   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Druga strana: Blagoje iz Gazivoda

KAD se potroše svi šlageri, sentiši, lagane stvari, kad vino znatno podigne svoj udeo u krvi, onda, znate i sami, gde god da se nalazimo, krene dvojka, ćirilica, narodnjaci, zovite to kako hoćete, od Tozovca i Lepe, preko Tome, Cuneta, Miroslava, Silvane, do Bilkića, Harisa, Marinka... Uz harmoniku i violinu. U takvim okolnostima, pravilo je, svi znaju ko peva koju pesmu, ali niko ne zna ono važnije, neuporedivo važnije, ko je pesmu napisao, komponovao, uradio aranžman. Nije ovo priča o >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << narodnoj muzici, muzika je samo povod da se progovori, vredelo ili ne, o potpuno srušenom sistemu vrednosti u srpskom društvu. Pre nekoliko dana u Gazivodama, kod Zubinog Potoka - dole na severu Kosova i Metohije, stare srpske zemlje koju Albanci knjiže u teftere svoje druge samoproklamovane nacionalne države - sahranjen je Blagoje Košanin. Ogromnoj većini ovo ime ništa ne znači, uprkos istini da im je on, pokojni Blagoje, ulepšavao svadbe, rođendane, slave... Veselili smo se uz njegove pesme, voleli, rastajali se, plakali, a nismo znali da ih je on napisao. Nismo znali da postoji. Ko još nije slušao, pevao, taman da nema sluha, pesme: „Odlazi, odlazi“, poznatu i kao „Jesen je tužna u mome kraju“, „Kafana je moja istina“ (Toma Zdravković); „Bez ljubavi sve je pusto“ (Neđo Bilkić); „Sa tugom prolaze dani“ (Beba Selimović); „Dugo te dugo očekujem“ (Nada Obrić); „Bez tebe je gorko vino“ (Duško Kuliš); „Ostavite tugu moju“ (Silvana Armenulić); „Sve je varka, samo pusti snovi“ (Nedžad Salković)... Ima još jedna Košaninova koja će trajati večno. Pesmu „Cvetovi beli, cvetovi plavi“, napisanu u valceru, sa „francuskim“ aranžmanom, otpevala je Zorica Brunclik, davno, tada je bila devojka. Ta se ne peva po kafanama, nije ni za veselja, ali kad čovek ostane sam i pusti ovu pesmu, mogu da stradaju vene, u boljem slučaju čaše od kristala. Razumljivo je kad običan svet ne zna za Blagoja Košanina, ali kad za to ime, po sopstvenom priznanju, nikada nisu čula ova deca koja su preko firme Saša-Brena postala nekakve zvezde, onda dolazimo do središta jednog od najvećih problema srpskog društva - sistema vrednosti. Toga kod Srba odavno nema. Da je drugačije ne bi se „knjige“ dokonih novinarki, propalih glumica, neuspešnih i neostvarenih žena, prodavale kao nekakvo žensko pismo u desetinama hiljada primeraka; ne bi najgledaniji televizijski program bilo istureno odeljenje „Laze Lazarevića“ zvano „Farma“; ne bi u ovom društvu hronični alkoholičari pomerene pameti ili potpuno netalentovani pisci u stalnom pokušaju imali status intelektualnih i literarnih veličina, značajan ugled humoristi čijim se dosetkama niko ne smeje. Prošle godine ovu tragičnu situaciju u srpskoj kulturi i društvu, nenamerno ali savršeno, definisala je jedna snajka - tvrdi za sebe da je pevačica - izjavom da će za svoj sledeći album sve pesme napisati sama. Ti to nikad nisi radila, nisi talentovana - rekli su joj. Tačno, a gde vi u svemu ovome što se danas piše i komponuje vidite talenat - odgovorila je. Srbiji odavno nisu potrebni talentovani ljudi. Pitanje je da li smo još uopšte sposobni da ih prepoznamo. A ako se to i dogodi, gotovo nikad ne propustimo šansu da takve brzo potopimo u našu prosečnost i sivilo. Košanin je pre neki dan zatvorio svoj životni krug; iz rodnih Gazivoda otišao je u Prizren, pa u Sarajevo, tamo živeo decenijama i predavao muzičko, gostovao kao urednik izdavačkih kuća u Zagrebu, Beogradu, Aleksandrovcu, nakon rata isti posao radio u Prištini, a onda se nad Srbijom pojavio „Milosrdi anđeo“. Oni koji su poznavali Blagoja kažu da je iza sebe ostavio veliki broj komponovanih ali nikad javno izvedenih pesama. Tako će i ostati. Nama, ovakvima kakvi smo, to ne treba.

Nastavak na Večernje novosti...