Izvor: Politika, 07.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Drogirana država
Juče ispred zgrade naletim na jednog starog drugara iz kraja. Bivši vaterpolista-reprezentativac u svim mlađim kategorijama, omiljen u društvu, jednom rečju nekad supermomak, a sada narkoman. Jedva sam čekao da se ovaj neprijatni razgovor sa čovekom bez zenica završi, u stvari, ja sam kao nešto kurtoazno pričao a on je ispuštao neki njanjavi zvuk koji bi se teško mogao nazvati glasom. Na moje pitanje da li se još uvek drogira, ko iz topa je odgovorio da je strejt godinama, a mislim da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su i vrane koje su počele da se gnezde u tek olistalim krošnjama drveća mogle da primete koliko je ovaj dečko „raspadnut”.
Poricanje je čudo. Ubediš samog sebe da problem ne postoji i da su svi ostali ljudi oko tebe kreteni, a samo ti si car, bogom dan. Ta želja da se problem ignoriše često se može videti i u očima naših roditelja. Zato je valjda i onaj profesor u IV beogradskoj gimnaziji suspendovan. Drznuo se da kaže roditeljima u lice da njihova deca nisu cvećke već pasionirani ljubitelji „spid” i „ekstazija” a time je ozbiljno narušio i „ugled” škole i njenog direktora. ALOOO!!! Pa koga mi zavaravamo. Važnije nam je mišljenje komšiluka od sudbine sopstvenog deteta. Roditelji se cimaju da skrpe kraj s krajem pa sve manje imaju vremena da vaspitavaju klince i uludo misle da će taj posao umesto njih uraditi škola. Profesori opet imaju svoje brige i godinama unazad više štrajkuju zbog bednih plata nego što se bave problemima svojih učenika. Nađe se tu ponekad neki zaluđenik, kao taj nesrećni profesor biologije, ali brzo biva ućutkan kao i svaki glas razuma koji se s vremena na vreme probije ispod tone štroke i gluposti koja se ovde godinama lopatama slaže na gomilu. Skamenim se od straha kada pomislim da ću jednoga dana i sam poslati dete u neku beogradsku školu, gde će mu u dvorištu neko nutkati nešto za duvanje, šmrkanje ili gutanje i to sve pred „budnim” okom profesora čije se, doduše zaista mizerne, zarade isplaćuju od poreza koji uredno svi plaćamo.
Teško je odrediti tačan broj narkomana u Srbiji. Ovde se statistički podaci najčešće friziraju kako to odgovara onima koji su na vlasti. Problem kao što je narkomanija najčešće se gura pod tepih, a tepih se još dodatno zakiva u zemlju ekserima da slučajno ne izađe na površinu dok ne istekne mandat. Neki kažu da je oko 100.000 narkomana, neki da ih ima mnogo više, u svakom slučaju to su samo oni registrovani. A gde su tu još oni brojniji – neregistrovani i oni tzv. vikend narkomani, koji redovno flertuju sa gudrom i koriste je kad god je neka „specijalna” prilika: vikend, žurka, rođendan, nova godina... Kao i u svemu, naša država nema jasan plan borbe protiv narkomanije. Deficitaran je i broj ustanova koje se bave lečenjem bolesti zavisnosti. Srbija je i sama drogirana, u nokdaunu, bez kompasa, a politička elita nema želju niti hrabrost da se uhvati u klinč sa opasnim protivnikom. Protiv ove kuge se borimo tako što zatvorimo prozore i molimo boga da zaobiđe našu kuću.
A neko se sve vreme na ovoj muci bogati. Pri tom ne mislim samo na sitne ulične dilere i na njihove „kvotere” (1/4 grama heroina). Oni su samo prvi prsten. I vrapci znaju da je naša Srbijica oduvek bila tranzit na svetskom tržištu narkotika. Tu je još i Kosovo – crna rupa u srcu same Evrope odakle nam stižu uvek sveži opijati. Naši krimosi su vrlo liberalni po pitanju saradnje sa svojim albanskim kolegama. Njima je svejedno gde se nalazi granica, samo da se preko nje može prošvercovati dovoljna količina narkotika. Heroin je preplavio ulice Beograda, pa je usled velike ponude postao užasno jeftin i uvek dostupan. Neke droge, kao što je ekstazi, koštaju skoro kao pakla cigareta, jer ih je moguće proizvesti u kućnim uslovima uz malo bolje poznavanje hemije. Sve više se šuška i o tzv. policijskim dilerima za koje uglavnom znamo ko su i čime se bave, a oni i dalje nisu iza rešetaka, jer poseduju službene legitimacije. Interesantno je da ni političke partije u Srbiji nemaju kao ozbiljnu stavku u svojim programima borbu protiv narkomanije, pa se u predizbornim kampanjama mogu čuti razna obećanja ali borba protiv droge nije jedna od njih. Nekoga je očigledno strah da bi se jednom odlučnom akcijom državnih organa pretesterisala jedna podebela grana naše privrede, pa se čak ni uoči izbora o ovoj temi ne govori.
Ostalo je da mi „obični ljudi” uzmemo stvar u svoje ruke. Da se probudimo iz zimskog sna i konačno shvatimo koliko je sati. A sati je pet do 12 da nešto uradimo za sadašnje i buduće generacije koje stasavaju u ovom ludilu. Potrebno je što više akcija i pravih inicijativa da bismo se izborili sa ovom pošasti. Da se alarmiraju odgovorni u državi da malo za promenu zarade svoju platu, a da policija umesto što premlaćuje ljude stane na kraj pacovskim kanalima kojima se droga sliva u naše škole, parkove, na naše kućne pragove. Klincima je sve ovo igra. Jedna pilula ili linija za njih je kao partija soniplej-stejšna gde je ona crvena linija koja pokazuje život sve manja i manja dok na kraju ne bude „gejm over”. Zato im moramo pomoći da u ovoj igri života budu pobednici, da se restartuju i vrate partiju na početak. Ovaj članak će doživeti svoj epilog u vidu neke konkretne akcije BS-a. Pozivam sve da nam se pridruže!
Član grupe „Beogradski sindikat”
Feđa Dimović
[objavljeno: 08/04/2008]
