Izvor: Politika, 20.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Drama utkana u tekstil
U Muzeju tekstila u Strojkovcu čuvaju se ne samo prve mašine za proizvodnju ukrasnih gajtana, već i podaci o dramatičnim počecima nekada moćne leskovačke i srpske tekstilne industrije
Sad već ima 124 godine od postavljanja prvih kalema i prvih metara gajtana upredenih u Strojkovcu, nedaleko od Leskovca, u vodenici u kojoj su postavljeni temelji tekstilnoj industriji. Zgrada vodenice koja predstavlja karakterističan tip kuća za ovo podneblje a u kojoj je 1884. godine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << počela proizvodnja gajtana, sudeći po veličini i prostorijama, bila je namenjena i za stanovanje. Danas je pretvorena u Muzej leskovačke tekstilne industrije a u okviru je leskovačkog Narodnog muzeja.
Nekadašnja gajtanara restaurirana je jula 1959. godine, i u njoj su izloženi kalemi na kojima se u poslednje dve decenije 19. veka upredao gajtan, zatim razni drugi predmeti korišćeni u proizvodnji, dokumenta i fotografije na kojima se mogu videti leskovačke fabrike tekstila, njihovi osnivači, industrijalci, uglednici, a među njima i kraljevski par Obrenović, Aleksandar i Draga, koji su fabriku gajtana posetili čim je otvorena.
Snalažljivi Leskovčani
Za početak i razvitak tekstilne industrije u Leskovcu treba zahvaliti preduzimljivim leskovačkim trgovcima koji su osnovali prvu fabriku u to vreme izuzetno traženog ukrasnog gajtana koji je korišćen u izradi nošnji. Kako nijedan početak nije lak, i oni su imali početnih poteškoća – gde naći kvalifikovane majstore, nabaviti mašine... Bugari, u to vreme najveći proizvođači gajtana, ljubomorno su čuvali svoju tehnološku tajnu. Mita Teokarović, trgovac iz Leskovca, prvi je našao način kako da reši sve probleme. Dugo je poslovao sa Stevanom Bojadžovim, vlasnikom gajtanare u bugarskom gradu Karlovu, a kad su ovom poslovi zapeli, predložio mu je da deo fabrike prenese u okolinu Leskovca. Za svoj prvi pogon imali su odlične uslove – vodu, kapital i dobru volju. Manjkale su jedino mašine. Zbog zabrane izvoza mašina iz Bugarske, Leskovčani su rešili da celu fabriku tajno prenesu! Za prebacivanje preko granice vezana je uzbudljiva priča nalik na triler: razmontiranu fabriku od 80 čarkova, trgovci su utovarili u dva konjska karavana; jedan su uputili teškim planinskim putem prema Vlasotincu, drugi preko Caribroda, današnjeg Dimitrovgrada.
Kada su bugarske vlasti saznale za krijumčarenje i otkrile tragove, pratili su samo onaj karavan koji je krenuo preko Caribroda i uhvatili ga na granici. Drugi, sa Stevanom Bojadžovim, bezbedno je prešao granicu. Mika Janković, koji je upravljao karavanom a bio uhvaćen, osuđen je na tri godine zatvora ali je ubrzo, zahvaljujući insistiranju Liberalne stranke, oslobođen iz bugarskog apsa. Za to vreme, u iznajmljenoj vodenici u Strojkovcu, već je bila pokrenuta primitivna proizvodnja gajtana.
Štofare, kao pečurke
Fabrika je bila smeštena u nekoliko trošnih zgradica oko strojkovačke vodenice, a 60 čarkova, kalemova, pokretala je voda iz jaza. Leskovački trgovci koji su 1884. godine udružili kapital i osnovali preduzeće bili su Antonije Tonka Popović, Gligorije Gorča Jovanović, Dimitrije Mita Teokarović, Proka Mitić i Bugarin Stevan Bojadžov čije je znanje i iskustvo bilo od neprocenjivog značaja.
Trećina pređe je nabavljana u zemlji, dve trećine su uvožene iz Engleske. U strojkovačkoj fabrici radilo je prosečno 20 radnika, većina je tu i spavala. Radili su i dečaci od 10 do 12 godina. Šegrti su prve godine radili bez plate, samo za hranu. Vuna je prana i sušena u Strojkovcu, a siromašne žene iz Leskovca i okolnih sela grebenale su i prele vunu za sedam do osam groša. Fabrika je bila podeljena na valjavicu, gde se gajtan prao i bojadžinicu sa tri bakarna kazana od oko 1000 kilograma i 12 ćupova. Gajtan se prvo farbao u kazanima u glancu i ruju, a zatim u ćupovima u čivit da dobije boju. Gotov se prodavao na „mace" – svežnjeve od oko 30 konaca.
Prva gajtanara i ljudi koji su počeli sa radom služili su kao primer ostalima, pokretali ih i budili preduzetnički duh, pa je 1889. osnovana i gajtanara u Vučju a godinu dana kasnije opet u vodenici – u Kozaru, i to su već bili začeci leskovačke tekstilne industrije. Prva fabrika štofa pod imenom „Ilić, Popović i kompanija” osnovana je 1896. godine, a razvoj tekstilne industrije se potom zahuktavao, tako da je do Prvog svetskog rata u Leskovcu i okolini niklo već pet većih i manjih fabrika za proizvodnju štofova, platna, konaca, užarije... Pred Drugi svetski rat fabrike ovog područja proizvodile su gotovo polovinu ukupne proizvodnje tekstila u Jugoslaviji i dugo držale tu poziciju pa su njeni industrijalci s razlogom i ponosom isticali da su „mančesterci”.
N. Orlić
[objavljeno: 20.01.2008.]
