Izvor: Politika, 26.Feb.2013, 22:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dragocena doza filmskog optimizma
Konačnomalo smehana sumornombeogradskom Festu! Film „Anđeoski deo”,britanskog barda Kena Louča, duhovit, šarmantan i optimističan film, konačno donosi smeh tokom festivalske projekcije i poplavu pozitivnih osećanja.
„Nepopravljivi levičar” ponudio je ovog puta savremenu socijalnu bajku o mogućem ostvarivanju socijalne pravde i jednakih šansi za sve,i to kroz dovitljivo sročenu priču o grupi mladih glazgovskih luzera kojima je još rođenjem dodeljena sudbina konstantnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << upadanja u nevolje. Međutim, Louč sa svojim odanim scenaristom Polom Lavertijem, nudi izlaz i mogućnost boljeg života. Za to je dovoljan samo jedan plemeniti čovek dobre volje koji im pruža ruke i nadaleko čuveni škotski viski,čija vrednost na aukcijama dostiže vrtoglave visine. Dakle, dve stvari na kojima Škotska počiva – dobar čovek i viski, bili bi dovoljni da se britansko-škotska posrnula omladina izvede na pravi put! Dovitljivo, komično i vedro. Ovo je i inače Loučov najvedriji film i nije za propuštanje.
Vedrina nije karakteristika filma „Master” (u smislu – učitelj),najnovijeg dela već dugo odsutnog američkog reditelja Pola Tomasa Andersona („Noći bugija”, „Magnolija”). Film, na planu režije kao zanata, nije za potcenjivanje, ali ima ozbiljan problem koji se može svesti na pitanje: Ma koga je briga i za ovu priču i za njene junake!? Naime, Anderson rekonstruiše istoriju sajentologije kroz životnu priču osnivača i vođe ove kontroverzne sekte L. Rona Habarda (preminuo 1986), čiji je lik u filmu nazvan Lankester Dod, a koga kao harizmatičnog, šarmantnog čoveka sklonog kontrolisanju svih oko sebe, predvodnika crkve „Uzrok”, tumači Filip Simor Hofman. NJegovog Doda podjednako vole i plaše ga se. On je okružen prijateljima, porodicom, bogatim mecenama koje intrigira njegova teorija o ljudskoj povezanosti u predhodnim životima koja traje milijardama godina i njihovoj sposobnosti da prevaziđu zver u sebi. Primenjujući oblik hipnoze Dod „leči” ljude od njihovih unutrašnjih demona donoseći im unutrašnji mir, što najbolje pokazuje na primeru problematičnog Fredija koga tumači Žoakin Feniks, koji postaje njegov prijatelj, sledbenik i alterego. I tako svih 137 minuta filmskog zamlaćivanja.
Ni poslednja filmsko-turistička razglednica iz evropskih gradova, kako se može nazvati film „Rimu, s ljubavlju”,kultnog američkog reditelja Vudija Alena,kojem su predhodili filmovi snimljeni u Barseloni, Londonu i Parizu, nije naročito uspešno filmsko delo. Oseća se Alenov zamor, bezidejnost. Potrošena je ona čuvena formula koja je sasvim uspešno funkcionisala u filmovima „Viki Kristina Barselona”, „Upoznaćeš visokog, crnog stranca” i „Ponoć u Parizu” – niz turistički atraktivnih gradskih lokacija, romantičarski šmek, pomalo žudnje i ljubav na prvi pogled. U „Rimu, s ljubavlju” previše je praznog hoda, previše pokušaja autoironije i previšene usiljenih (zamornih) autorovih analiza sopstvene neuroze. Ipak, ni ovom Alenovom filmu ne nedostaje ni šarma,ni duha,ni pameti. Sve je to prisutno, ali ne u zadovoljavajućoj i sasvim funkcionalnoj meri. Uz Vudi Alena u filmu igra i Alenova muza Penelope Kruz, a tu su i Roberto Beninji, Alek Boldvin, Ornela Muti i Džudi Dejvis.
Dubravka Lakić
objavljeno: 27.02.2013
