Izvor: Večernje novosti, 23.Nov.2018, 21:48   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dragana Katić: Satkana od borbe i emocija verujem u srećne završetke

Moj ideal i moja sreća: Da budeš sa onima koje voliš, da imaš sa kim da plačeš, da imaš brojeve telefona koje uvek možeš da okreneš. Nek su tri, dovoljno je. I da se uvek smeješ sa svojim voljenim ljudima. U NOVINARSTVU nikad nije kasno za odlične intervjue, na ekranu za doslednost i trajanje, u životu za one prave emocije i vrednosti i iste takve ljude. Dragana Katić to odlično zna. Zato je ovaj intervju oslobođen scenskog kaleidoskopa, objektiva kamera, svetlosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << reflektora i sjaja popularnosti. Nisu mu potrebni, jer su iskrene reči sasvim dovoljne za otvaranje emotivne kapsule u kojoj su život, iskustvo, korak, hrabrost, srce. Ne treba mu senzacija kako bi priča imala razlog, argument i suštinu, ni scenska šminka kako bi ovaj portret bio oslikan na pravi način, jer onda ne bismo saznali za koje suze nikad nije kasno i zašto je važno verovati u srećan kraj. Dragana Katić, za Novosti Online, otvara svoju kapsulu, što inače, retko čini, i dozvoljava nam da sagledamo mnogo dalje od rampe ekrana, dublje od onoga što vidimo i mnogo ličnije od onoga što mislimo. * Za kakve reči, emocije, odluke, postupke u životu nikad nije kasno? Nije kasno da oprostiš, da radiš na sebi, da naučiš nešto, da se ujutru probudiš i kažeš: „Danas želim da vidim oko sebe, da posmatram znakove pored puta, da učim, danas želim da se izvinim nekome, da pozovem nekog koga dugo nisam čula, danas želim da pričam sama sa sobom, danas sam zaljubljena.“ Nikad nije kasno za svaku vrstu rada na sebi i za otvaranje nekih novih vidika. * Da li zbog nekih sopstvenih kašnjenja, danas osećate prazninu ili kajanje? Ne volim to „rikverc“ razmišljanje. Ne znači mi ništa. Da je bilo ovako ili onako, uradila bih ovo ili ono. Da čovek to zna, ne bi nikada pao. Volim, ako se vratim unazad, da razmislim o onome što sam uradila, da li je to bilo ispravno ili ne. Možda postoje osobe koje sam nesvesno povredila, možda postoji mogućnost da to ispravim. Sve drugo ne mogu da promenim. Važno je da naučim nešto iz toga. Čovek mora svakodnevno da uči iz svojih iskustava, da vidi ljude oko sebe. Da učimo o životu i ljudima, a onda to možemo da prenesemo i na posao. * Pomenuli ste znakove pored puta. Koji su bili najvažniji, zbog kojih ste na vreme stigli na neke značajne stanice u životu? Mnogo toga sam u životu uradila instinktivno, ne razmišljajući previše. Da sam razmišljala, ne znam da li bi bilo bolje, ali bi, sigurno, bilo drugačije. Sa ove tačke gledišta, uradila sam prave stvari u pravo vreme. Ne mogu ih promeniti, važno je samo šta sam iz njih naučila i kako se sada prema njima ophodim. U jednom trenutku sam pomislila da bi bilo bolje da sam decu ranije rodila, jer bi meni bilo lakše, a onda sam shvatila da to, možda, ne bi bila deca kakvu imam, i opet bih sve vezano za njih ponovila, ma koliko bilo teško i izazovno. * Kako ste se postavljali u situacijama kada je sreća kasnila u vašem životu? Uvek sam imala ciljeve. Morala sam za sve da se izborim, iako sam živela u vrlo skladnoj porodici i imala sigurnost i ljubav od oba roditelja. Uvek sam se borila za svoje stavove, za to da budem ovo što jesam i da radim ovo što radim. Majka nije bila presrećna mojim izborom da se bavim scenom, ali, ja sam se borila. Lagala sam gde odlazim i šta radim. Javim se, recimo, iz Radio Beograda i kažem da mi se produžio privatni čas engleskog. A onda odem na audiciju da sebe isprobam i vidim da li sam za ovaj posao i da me ljudi kojima sam verovala provere. I dan-danas se srčano borim. Ponekad kažem sebi da bi trebalo to malo da iskontrolišem, ali onda to ne bih bila ja. Satkana sam od borbe i emocija. PROČITAJTE JOŠ - Dragana Katić: Neću da idem u penziju! * Ta borba, svakako, podrazumeva hrabrost. Koliko je ona doprinela vašem profesionalnom i ličnom uspehu? Veoma, ali to nije hrabrost bez pokrića, da srljam, vidim da ću pasti, pa idem da padnem. Ja ću da razmislim da li treba preći tu liticu, ali hrabrost je ono što stvara čovekov stav, što stvara njegov korak. Onog trenutka kada izgubiš taj korak i tu sigurnost, gubiš sebe. Treba osluškivati sebe i razvijati svoju intuiciju. Svako od nas je ima, samo je pitanje da li ćemo je kroz život slušati ili je pustiti da se učauri i umire u nama. Meni je intuicija bila jako bitna, mnogo mi je govorila o ljudima, o situacijama, njome sam donosila odluke. Čak i u ovim, zrelim godinama, i sa ovoliko iskustva, mi je dragocena. * Očigledno je da ste žena sa izrazitim stavom, ali je i vaš gard primetan. Od čega vas on štiti i kako balansirate da se ne pretvori u aroganciju? Kada u životu morate da se izborite za ono što želite i idete potpuno regularno, onda se gard stvara sam po sebi. Ali, smatram da za to imam pokriće, jer sam u svojim profesionalnim borbama uspela i uvek se trudim da moj gard ne bude neprijatan. On svakako izaziva predrasude tipa ona radi na televiziji, uobražena je, a onda te ljudi upoznaju i to se promeni, ali ne možeš dozvoliti svakome da ti priđe, ne možeš svima svoje emotivne kapsule da otvaraš. Šta dobijamo ako na svakom koraku rasipamo sebe, svoju energiju i osećanja. To ljudi moraju da shvate. Prvo sredi svoj mikrosvet, pa ćemo lako sa makrosvetom. Kad imaš sređen mikrosvet, onda brzo možeš da se prilagodiš i prašumi i „ultra all inclusive“-u. * Koliko je taj gard recipročan vašoj ranjivosti? Da li je on, ustvari, odbrana za te emotivne kapsule? Potpuno. Jedno drugo su proizveli. Hiperranjivost je stvorila hipergard. Mene duboko pogađaju i dotiču stvari, trudim se da se to ne vidi, ali oni koji me znaju, po izrazu, čak i po boji mog lica, vide kad me nešto povredi. Ali, iskreno, ja tu svoju infantilnost na jedan način volim i negujem, zato što je mnogo lepa u nekim trenucima i mislim da me ona, ustvari, čini ovakvom kakva sam sada. * Za kakve suze nikad nije kasno, a za koje se trudite da zakasne? Postoje suze, u meni, koje nosim i kad ne plačem. To su suze za nepovratnim gubicima, ali sam sebi objasnila da su oni utkani u moje biće, u moj krvotok, i da su svi ti ljudi samo fizički odsutni. Ali, postoje trenuci kada ti i fizički nedostaje zagrljaj koji ti je u životu mnogo značio, koji je bio sastavni deo tebe i zbog koga si izrastao u osobu kakva jesi. Za te suze nikad nije kasno, one mogu uvek da se isplaču i mislim da ih dobro nosim. Što se tiče onih potisnutih, dese se kad ne želim da ljudi vide moju ranjivost i kada nije dobar trenutak da je vide. Ne zato što se plašim toga, nego što sam sada već u životnoj dobi kada ja mogu da odlučujem sa kim ću da se družim, sa kim ću da pijem i da se veselim, a sa kim da plačem. Postoje trenuci kojima suze nisu primerene i mogu da ih iskontrolišem, ali ću ih kad-tad isplakati. Ne moraju svi da znaju da si tužan. Kad sam gubila najdraže ljude, to sam i svojoj deci rekla. Mi u kući plačemo i o tome pričamo. Kad izađemo, mi smo, na trenutak, zatvorili svoju kapsulu. Radimo, živimo, funkcionišemo, veseli smo, ne prenosimo to na druge, osim na one koje volimo. Njima plačemo, njima se poveravamo i to je, po mom mišljenju, i stvar vaspitanja. PROČITAJTE JOŠ - Haljina od zihernadli * Priznajete li, pre svega sebi, greške koje pravite i koje su najčešće? Uvek priznajem sebi. Ako ja to ne učinim, dragi ljudi će me podsetiti na nešto što nisam dobro uradila. I uvek se spotičem na isti kamen, a to je moja razmaženost, u smislu da ja, kao dete, stalno nešto očekujem i stalno se nadam čudima. Ne mogu reći da verujem u bajke jer bi to bilo smešno sa ovim životnim iskustvom, ali verujem u srećne završetke, koliko god oni nekome zvučali apsurdno, jer iz onoga o šta si se spotakao najviše naučiš, ako želiš. Meni je to uvek bilo važno. Taj susret sa samom sobom koji sam negovala kroz život. Stalno sam preispitivala sebe i svoje postupke i nikada nisam bežala od razgovora sa samom sobom. I danas volim sve da izanaliziram, pre svega da li sam nešto ispravno učinila za sebe i druge i da li je neki moj postupak mogao nekoga da povredi. * Decenijama ste pred kamerama. Nisu vas potrošile i niste izgubili sebe. Šta vas je sačuvalo? Moja porodica i prijatelji. Kada sam počela da radim, posle jedno dve godine slikala sam se za naslovnu stranu „TV Revije“. To je bio moj životni san. Ja sam, kao devojčica, dok sam se amaterski bavila ovim poslom i glumom, sanjala da se pojavim na naslovnoj strani „TV Revije“. Nedugo posle toga, čekala sam, sa majkom, u nekom redu i kada sam joj u jednom trenutku rekla: „Ma ne mogu da čekam više, ipak sam ja poznata“, ona se okrenula prema meni i pitala me: „Izvini, a gde si ti to poznata? Ćuti bre, koja poznatost! Stani ovde i čekaj!“ Tim rečima me je osvestila u periodu kada sam mogla da uvrtim sebi u glavu da sam jako bitna i važna. Dakle, sačuvalo me je moje vaspitanje i moji prijatelji. Presrećna sam što sam zadržala ljude sa kojima imam višedecenijsko prijateljstvo, koji znaju sve moje slabe tačke, sve moje mane i vrline, sve padove i uspehe. * Dugo ste u svetu estrade i šou biznisa. Čega, ipak, nikada niste postali deo, kada o tome govorimo? Nisam postala deo trendova koje nisam odobravala. Sada je moderno da se slika da nosiš ovu tašnu, voziš ona kola, da si kupio stan ovde, letovao tamo. To ne predstavlja mene. Moj uspeh nije to što ću imati „Luj Viton“ torbu, moj uspeh je što ću pošteno da zaradim i kupim tu torbu, koja će me učiniti srećnom. I ne vidim nijedan jedini razlog da ona bude slikana, i da se objavljuje koliko košta. To mi je previše prizemno, ne mogu da budem deo tog trenda, ni bilo kakvog sličnog. Ne osuđujem, svako bira put kojim će voditi svoju karijeru, ali moj je drugačiji. * Šta je, danas, u Srbiji, realan uspeh, sa pokrićem, u vašoj profesiji? Trajanje i priznatost od određenih krugova. Ljudi prepoznaju iskrenost, čestitost, trud i rad. Može neko da vas voli ili ne, nekom ste lepi ili manje lepi, nekog pomalo iritirate, ali izazivate reakciju, primećuje vas. Važno je da ljude ne iritirate prostaklukom, nepismenošću, skandalima pošto-poto. Bitno je da imate svoj stav. Mislim da je mene, u svemu ovome, pored prijatelja i porodice, održao rad na sebi i to što sam bila iskrena u svojim javnim pojavljivanjima. Uvek sam otvoreno govorila o svom životu i nikada nisam prelazila granicu koja bi ugrozila moju decu. Deca, posebno kad su mala, šta god da urade, vi ne možete, kao roditelj, da se postidite. Možete da ih usmerite da to više ne rade, ali je strašno ako dete pati i stidi se nečega što njegov roditelj radi. To bi, za mene, bio najveći poraz. * U čemu je fenomen ogromne gledanosti „Granda“, koji „niko ne gleda“? U neiskrenosti. Za ovih dvadeset godina, koliko sam u „Grandu“, imala sam nebrojeno mnogo situacija da se svi odmah ograde i kažu da ne gledaju, ali da mi mnogo lepše stoji ravna kosa od kovrdžave. Ljudi smatraju da su pametniji, da su se intelektualno izdvojili iz priče ako kažu: „Ne gledamo Grand.“ Obožavaju da govore kako gledaju neke važne emisije na inostranim kanalima, ali ipak, meni mnogo lepše stoji ova frizura i crveno bolje od žutog. S druge strane, vi odmah prepoznate čoveka koji to zaista ne gleda i koji vas ne prepoznaje. I još jedna stvar, reći ću vrlo iskreno. Tokom svih ovih godina sedela sam mnogo puta i u društvu visokih intelektualaca i, uslovno rečeno, običnih ljudi. Ne postoji osoba koju svojim prisustvom nisam isprovocirala da priča o „Grandu“. Svi vole šou biznis. Od intelektualaca do političara, pa nadalje. Svi vole da budu uz nekog ko je moćan. * Sreću ste, očigledno, sačekali, iako je, ponekad, kasnila. Čemu još težite, a da ste sigurni da za to nikad nije kasno? Miru u sebi i oko sebe. Moj ideal budućnosti je da sa svojim srećnim, zadovoljnim i bezbrižnim voljenim bićima, provodim vreme onako kako želimo. Da sedimo u kafani dokle hoćemo, da jedni drugima kažemo: „Lupaš gluposti, ne valja to“, „Hajmo sutra u Veneciju“, „Volim te najviše na svetu“. Sanjam da i kroz dvadeset ili trideset godina budemo srećni, da imamo svoj mir, da smo odgovorili svim životnim htenjima i željama. I uvek kada to zamislim, čujem grohotan smeh. To je moj ideal. I to jeste sreća. Da budeš sa onima koje voliš, da imaš sa kim da plačeš, da imaš brojeve telefona koje uvek možeš da okreneš. Nek su tri, dovoljno je. I da se uvek smeješ sa svojim voljenim ljudima. OČI ZBOG KOJIH NE SMEMO DA KASNIMO Kao roditelji, u čemu ne smemo da zakasnimo? U prepoznavanju. Moraš gledati svoje dete svakog dana. Svakog dana moraš da ga pitaš: „Kako si?“ i da ga, u tom momentu, gledaš u oči. Sve možemo da popravimo, oči i pogled nikada. To ne možemo da odglumimo. Zakasnićemo ako detetu, kada pogrešimo, ne kažemo „izvini“, ma koliko je ono mlađe i neiskusnije od nas. Moramo da ga naučimo da i stariji greše. Svoje dete moraš da gledaš u oči i sve da mu kažeš, jer ćeš samo na taj način od njega, uvek, dobijati istinu.

Nastavak na Večernje novosti...