Izvor: Blic, 14.Nov.2010, 01:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dragan Vujić Vujke: Posle nesreće sam krenuo od nule
Glumac Dragan Vujić – Vujke vratio se na scenu Pozorišta na Terazijama glavnom ulogom u predstavi „La strada". Teška saobraćajna nesreća, u kojoj je umalo izgubio desnu ruku, odvojila ga je od teatra tačno godinu dana. Uz niz srećnih okolnosti, ličnu upornost i veliku podršku porodice i pravih prijatelja Vujke je uspeo da izađe kao pobednik iz jednogodišnje apstinencije od poziva koji, kako sam kaže, voli najviše na svetu.
- Na drugoj reprizi predstave „La >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << strada” kamionet koji na početku predstave vozim po sceni prevrnuo se i pao na pola metra od prvog reda publike. Tamo je bila moja koleginica Duda Kovijanić i tada sam uspeo samo da je šapatom upitam da li je dobro. Klimnula je glavom potvrdno i višak adrenalina u telu mi je omogućio da golim rukama podignem i vratim kamionet na njegovo mesto na sceni. Kada smo se poklonili publici na kraju te predstave, prošlo mi je kroz glavu da me neko ili nešto opominje da usporim malo životni ritam jer će mi se desiti nešto strašno. Već posle nekoliko sekundi terao sam po starom. Preživeo sam saobraćajnu nesreću i tačno od 9. oktobra 2009. godine do 9. oktobra ove godine bio vam pozorišne scene - kaže za „Blic" Dragan Vujić – Vujke.
Šta je najteže što ste preživeli za godinu dana odsustvovanja iz pozorišta?
U prvom trenutku posle nesreće konzilijum lekara u jednoj zdravstvenoj ustanovi je bio na ivici odluke da mi amputira desnu ruku. Zadesio me trostruki uvrnuti prelom i bio sam svestan da sam teško povređen, ali nisam baš mogao da se pomirim sa činjenicom da ću zauvek izgubiti ruku. U bolnici na Banjici me je ponovo pregledao doktor Slavko Tomić i bukvalno mi nekim ruskim metodama, koje podrazumevaju tretman iglama, spasao ruku i omogućio da nastavim život tamo gde mi ga je saobraćajna nesreća prekinula na godinu dana.
Kako su se tada ponele vaše kolege i prijatelji?
Dok sam bio van scene, često sam slušao rečenicu: „Nisam ti se javljao jer znam da te sada svi zovu”. Deset dana posle nesreće imao sam pažnju medija, poznanika, potpuno nepoznatih ljudi... Posle toga sam shvatio da sam bogat čovek jer sam prepoznao nekoliko pravih prijatelja koji su se brinuli o meni pre, za vreme i posle operacije. Mnoge kolege su izgubile moje poverenje jer se nisu udostojili da me pitaju kako sam. Ne, da li mi treba nešto, već samo kako sam. Sada je kasno da ponovo uspostavljamo poverenje. Zbog toga sam postao mnogo razumniji čovek.
Kako ste se osećali pred ponovni izlazak na scenu?
Kada sam obukao kostim, obuo čizme i prošao tekst iznova, na desetak minuta pred izlazak na scenu znao sam da ulazim potpuno novi psihološki i umetnički nivo mog života. Činilo mi se da počinjem nešto od nule. Raširio sam ruke i poljubio zavesu koja je još zaklanjala scenu. Laknulo mi je jer sam se posle svega opet našao u pozorištu kojem sam posvetio svoj život. Našao sam se ponovo u kamionetu i provozao ga po sceni. Osećaj slobode, radosti i spokoja koji me je u tom trenutku obuzeo nije uporediv sa bilo kojim iskustvom u mom životu. Bolje sam se osećao nego kada su mi rekli da sam primljen na FDU. Dobio sam istovremeno aplauz od kolega i uprave pozorišta iza scene i od publike u sali. Tada mi je kroz glavu prošlo „vratio sam se”. Iznova sam se našao u pozorišnoj erotici. Vodio sam ljubav sa scenom. Publika je sve to razumela, prepustila se mojoj novoj teatarskoj imaginaciji. Kada sam se drugi put poklonio posle predstave, lupio sam izlečenom rukom o scenu kako bi sebi potvrdio da je sve u redu.
Zajedno sa kolegama uspeli ste da mjuzikl pozicionirate kao najgledaniji pozorišni žanr u Beogradu. Koji izazov je bio najveći u toj misiji?
Nekada su mlade kolege sa FDU profesori plašili da će ih poslati u Pozorište na Terazijama ako ne budu dobri studenti. Danas stotine mladih ljudi stoji u redu na audiciji za ulogu u našem pozorištu. I publika i mlade kolege prepoznale su zahtevnost žanra u kojem u deliću sekunde akter predstave mora precizno da pusti glas ili koreografski isprati kolege. Posle prvog igranja u mjuziklu mnoge moje cenjene kolege gledale su me zgranuto i vikale: „Ovo je teško kao Trepča”. Kada mnogo uložite u mjuzikl, on vam takođe mnogo vrati, jer je najatraktivniji pozorišni žanr. Publika se odlično provodi na našim predstavama. Važno mi je da mladi talentovani ljudi dolaze u Pozorište na Terazijama jer sam svestan da neću moći da „divljam” na sceni zauvek. Trudim se da im onako neprimetno, kao ćale, prodam neke pozorišne fore.
Dogodine jubileji
- Sledeće godine proslaviću pedeseti rođendan i 25 godina igranja na pozorišnoj sceni. Za tu priliku spremam specijalni CD s pesmama koje su mi najviše značile u životu. Odabraću ih i otpevati jer želim da iza sebe ostavim audio amanet na poseban muzički ukus. U pozorištu ću s kolegama razgovarati na sceni bez pretencioznog hvalisanja o momentima iz moje pozorišne karijere.
