Izvor: Politika, 25.Jul.2013, 17:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dragan Babić
Na početku javne delatnosti Dragana Babića beše pisana reč. Student Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu oglasio se krajem šezdesetih godina prošlog veka literarnim prilozima – priče su mu objavljivali nedeljnik NIN i časopis „Delo”. Na kraju karijere, prekinute smrću, opet se nalazi pisana reč, knjiga „Putovanje na kraj jezika” (Geopoetika), literatura sazdana od biografsko-dokumentarno-literarno-esejističkih slojeva, iskustva i imaginacije svog tvorca, zatim naslovi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Ti možda misliš drugačije” i „Kao mehur od sapunice”.
Ali krunski deo rada i života Dragana Babića pripada usmenoj reči, (raz)govoru, kazivanju. I televiziji. Došavši mlad u mlad medij – čije je jedino ondašnje sedište bila Televizija Beograd – radoznao, talentovan, obrazovan, mogao je tu da nađe široko polje za obdelavanje. Nudile su se mogućnosti putovanja, istraživanja, isprobavanja formi komuniciranja, osvajanja novog jezika koji se služi slikom. Priliku da počne nešto sveže, drugačije, slobodnije Babić je dobio emisijom za decu „Dvogled” koju je godinama pripremao sa Ljubivojem Ršumovićem. Da je uvek bio svestan sopstvene lične i profesionalne osobenosti, samouveren i siguran u svoje postupke i pristup televiziji, potvrdio je spremnošću da se udružuje s takođe individualno jakim, pa i popularnim TV novinarima. Više od decenije posle učešća u pomenutom tandemu, Dragan Babić ušao je u još jedan „grupni projekat”, sarajevski politički tok šou „Umijeće življenja”. U kontrapunktu s novinarskim stilom Mirjane Bobić-Mojsilović i Aleksandra Tijanića, bio je u ovoj – za dato vreme izuzetno značajnoj i zanimljivoj emisiji – istinsko mudro težište, stišan, smiren, temeljit...
U međuvremenu, nizala su se dela iz svakako najslavnije faze Babićevog TV stvaralaštva. Jedno je ciklus intervjua pod nazivom „To sam ja” u kome je, ne libeći se da iznosi sopstveno mišljenje, opaske i zapažanja, sticao ulogu ravnopravnog sagovornika znamenitim glumcima, piscima, rediteljima. Drugo je ciklus „Kino-oko” gde je, kao voditelj jedne od prvih domaćih TV debata „uživo, igrani film uzimao samo kao povod da za temu dana stavi važna, često i suštinska pitanja društvenog života – da ih smelo otvori i podstakne otvorenu raspravu.
Iako je živeo po svetu, u njemu poslovao, snimao, prevodio... krug je zatvorio tamo gde ga je i počeo. Vratio se u ona mesta, pa i među one ljude, koje je davno upoznavao kroz „Dvogled”. Putovao je Srbijom, sam, ponekad s nekim detetom, s nekim starcem, ukrštao arhivske materijale sa svežim zapisima i stvarao tako „Nacionalnu geografiju”. I ova dokumentarna serija, kao i serija „Kraj epohe”, izraz je Babićeve potrebe da on sam, kao i svi mi zajedno, pokušamo da razumemo vreme, mesto i sudbinu, da nastojimo da nađemo odgovore na pitanja ko smo, šta smo, odakle smo i kuda idemo. Sve to činio je s dubinskim interesovanjem za civilizacijske fenomene, s izrazitim dokumentarističkim nervom i vidnim intelektualnim poštenjem.
Time je, na TV teren prve decenije 21. veka, toliko uprljan praznjikavim, površnim, neobaveznim TV igrarijama, uneo sadržaje koji vraćaju dostojanstvo profesiji i ohrabruju mlađe kolege koje su ga s razlogom uzimale za profesionalni uzor.
U intervjuu za „Politiku”, potpisniku ovih redova 2001. rekao je i ovo: „Izneću tri pretpostavke na kojima počiva moja jugoslovenska/srpska autorska uobrazilja, a koje se u razvijenim, demokratskim zemljama podrazumevaju – pretpostavku o neredu; pretpostavku o postojanju reda; pretpostavku o postojanju standarda. Tim redom. Nered je naše prirodno stanje. Postojanje reda je negde drugde. Postojanje standarda nužna je utopija kojoj moramo težiti. A bez postojanja standarda televizijski medij ne može da funkcioniše, jer je to osnov svakog profesionalizma.”
Valja dodati još nešto. Na ekranu je Dragan Babić delovao ne samo ozbiljno nego povremeno i mrgodno, uvek je bio izrazito kritičan, a često ironičan... Ali bez zlopamćenja poneo se prema Radio-televiziji Srbije, u kojoj je početkom devedesetih poslat na prinudni odmor, a krajem te decenije dobio otkaz, te se penzionisao. Svoja pozna i zrela ostvarenja prosledio je na ekran svoje matične kuće, rekavši jednom da s nostalgijom gleda na RTS, jer je u toj nesrećnoj Aberdarevoj za tih trideset godina bilo i dosta mojih cigala.
Politike i rukovodstva na toj se adresi menjaju – valjana TV dela, poput Babićevog opusa, ostaju, postajući klasika, deo medijske istorije i ostavština za budućnost.
Branka Otašević
objavljeno: 25.07.2013.
