Izvor: Politika, 11.Apr.2011, 18:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dostojno svetske pozornice
„Zaljubljen u tri narandže”pleni svojom inventivnošću, svežinom harmonskih rešenja i izuzetno uspelom karakterizacijom likova muzičkim sredstvima. Sami protagonisti, a njih je izuzetno puno, dolaze iz sveta „komedije del arte”, kao i iz sveta fantastike, na ivici nadrealističkog postupka.
U postavci koju smo pratili u sredu, čitav tok operske predstave je odlično funkcionisao. A to je i najvažnije, jer je ovo opera u kojoj do izražaja dolazi „timskirad”, igra velikog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i raznorodnog ansambla, a ne individualnosti. Ipak, individualnih dometa je i te kako bilo. Počnimo od pevača: kao hipohondrični i hipersenzibilni princ, tenor Hon Li je osvojio publiku. On je svojom scenskom pojavom pokretao situacije i bio žiža scena u kojima je učestvovao. Melodramski povišen izraz u potpunosti je odgovarao liku koji je tumačio i pokazala je interpretativnu raznovrsnost i inteligentno oblikovanje operskog karaktera. Posebno treba pohvaliti mlade pevače, članove operskog studija „Borislav Popović” Narodnog pozorišta, koji su izneli važne uloge: tu je pre svega Danilo Stošić kao Trufaldino, koji je pokazao odličnu vokalnu boju i izražajnost. Bas Mihailo Šljivić kao kuvarica Kreonta takođe je ostvario upečatljivu minijaturu, dok na nesvakidašnji glas Ljubice Vraneš koja je nastupila u maloj ulozi princeze Linete treba ubuduće obratiti pažnju. Dragoljub Bajić kao kralj Tref i Vladimir Andrić kao njegov savetnik Pantalone bili su odličan tandem, kako glumački, tako i pevački. U ulozi zlobne Klaris, Nataša Jović-Trivić je pokazala svoj raskošni glas, dok je Nebojša Babić kao spletkaroš Leandro bio pouzdan član tima, iako se čini da njegovom karakteru više leže „punokrvne” komične uloge.
Uspeh ove predstave, pored očiglednog pedigrea koju ova opera ima u istoriji jugoslovenske opere (veliki značaj za širenje popularnosti ovog dela nosi ljubljanska postavka iz 1956. godine), odnosno u repertoarskoj baštini Narodnog pozorišta, treba tražiti u režijskoj postavci Mencla i Božovića. Pred gledaocima je čista i pregledna scenska igra, dobrog ritma, koja ne rasipa pažnju gledalaca. U svojoj svedenosti (odlična i funkcionalna scenografija Geroslava Zarića) ona ostavlja dovoljno prostora posetiocima da domaštaju delove koji nisu vizuelno predstavljeni. Ova postavka dopušta da se oslušne muzički tok i uvidi „satiričnost” kompozitorovih rešenja. Prenaglašavanje farsičnog elementa opere nema, čime se dramaturški tok lišava suvišnih akcenata. Rediteljski tim zna da likovi iz ove opere nisu „trodimenzionalni”, već da su oni „predstava predstave”, da je njihov cilj da „demontiraju” scensku iluziju. Stoga, oni od likova traže scenski virtuozitet, što posebno dolazi do izražaja u pokretu horskog ansambla gde je plenila grupa „Čudaka” sa svojom odličnom dikcijom i sjajnim vokalnim izrazom.
Na kraju „Zaljubljen u tri narandže”izaziva smeh, ali ne onaj na prvu loptu, već se do njega dolazi kroz uviđanje vrcavosti i humora proisteklog iz socijalnih nezgrapnosti i prevelikih ambicija sveta u kome živimo. Rukovodstvo Opere Narodnog pozorišta, a posebno direktorku Katarinu Jovanović, treba pohvaliti za to što su u ovoj operi prepoznali „jedinstvenu smešu” koja leži našim izvođačima. Da li je to inspiracija, da li je to „entuzijazam zajedničkog rada”, da li je to sigurna i nenametljiva režiserska ruka, tek opera „Zaljubljen u tri narandže” se može predstaviti na bilo kojoj od svetskih operskih pozornica, slobodno i bez zadrške.
Ksenija Stevanović
objavljeno: 11.04.2011.
