Izvor: Blic, 16.Dec.2010, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Došlo vreme da se komanduje: Voljno!
Kad početkom maja kasarne napusti decembarska klasa vojnika, okončaće se period istorije srpske države dug skoro dva veka - i sa njim, stajaća vojska. U prva tri dana ovog meseca, naime, centri za obuku primili su poslednje srpske regrute, mladiće koji služili vojni rok kao zakonsku obavezu.
Znalo se, decenijama: lekarski pregled i regrutacija nakon sticanja punoletstva, pa poziv na odsluženje i eventualna molba za odlaganje, a onda ispraćaj pod šatorom... Ori se "Nogom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << stani, maramicom mani...”, pa zagrljaji na peronu i "Oj, mašino, pusti paru jače...”, surovo šišanje "na nulu” i uniforma - ili velika ili mala ili i jedno i drugo, pa zakletva, nagradno i redovno odsustvo i iščekivanje vesti o skraćenju vojnog roka. A ubuduće toga neće biti!
- Profesionalizacija Vojske Srbije po svim analizama predstavlja stepenicu više u njenom razvoju, i viši stepen kvaliteta i osposobljenosti, objašnjava komandant Centra za obuku VS u Jakovu potpukovnik Radomir Aleksandrić. Poslednjih nekloliko godina je, kaže, odziv regruta bio između 98 i 100 odsto. To objašnjava činjenicom da je "odlslužen vojni rok” bio uslov za zapošljavanje u MUP i sve brojnijim kompanijama za obezbeđenje, kao i za potpisivanje profesonalnog ugovora sa Vojskom, ali i skraćenim rokom - služi se šest meseci. Osim toga, sad su i znatno bolji uslovi u kasarnama - od kvalitenije hrane do toplijih spavaonica. Ipak, potpukovnik podseća i na nezaobilazan faktor - tradiciju ukorenjenu među ovdašnjim stanovništvom koje je vojnikovanje vazda zvalo "časnom obavezom”.
Damjan Biberdžić (25) i Milorad Cvetković (22), "decembarci” u Jakovu, poslednji su srpski regruti. Različiti su po svemu, ali imaju istovetan odgvor na pitanje: zašto su se javili u vojsku? Godinama već, naime, država ne goni one koji izbegavaju odsluženje vojnog roka, makar i ono civilno, bez puške. Elem, obojica sležu ramenima kao da se odgvor podrazumeva: "Hteli smo. Vojska je tu da se služi...”
Damjan je iz Umke, kod Beograda. Diplomirao je na Fakultetu za menadžement, zaposlio se, oženio i pre dve gopdine dobio ćerku Dunju. Obukao bi uniformu i ranije, kaže, ali "prvo diplomski, pa trudna žena...” Plašili su ga pričama o lošim uslovima u kasarni, starim krevetima i lošoj hrani. A sada mu jedino nedostaje porodica, mada su mu već bili u poseti i žena i dete. A u subotu, kad bude položio zakletvu, sa njima će moći kući do utorka.
Milorad je iz Velikog Sela kod Loznice, u domaćinstvu sa majkom i mlađim sestrama bavio se poljoprivredom, iako je vodoinstalater po zanimanju. Otac je na radu inostarnstvu, a svi oni ispratili su ga u Jakovo uz pesmu i slavlje u lokalnom restoranu. Njemu su drugovi, koji su vojsku već odslužili, pričali da je najveća muka čvrsta disciplina. Ali sada, kad je već tu, najteže mu pada - hladnoća. U posetu mu je već dolazio kum koji radi u Beogradu, a on će kući, kao i Damjan, posle zakletve. Regruti iamju pravo na desetodnevno redovno odsustvo, i slobodne vikende - najmanje jednom mesečno, ali ako starešina zaključi da je "zahtev opravdan”, bilo zbog nesrećne ljubavi ili poljskih radova, mogu da doboju i prekoredno odsustvo, u subotu i nedelju. Oni koji su vojsku služili "u ono vreme”, nasmejaće se ovolikoj solobodi, a kad čuju da je vojnicima dozvoljena upotreba mobilnih telefona "osim u vreme prepodnevne obuke”, osetiće zavist. Svi koji su u kasno veče čekali u višemetarskom redu pred jedinom kasarnskom govornicom, znaće o čemu pričam...
Ali, neke stvari su večne! Ili su bar bile ovih 180 godina: zategnuti čaršavi na krevetu i uredno složeni ormarići, legendarne "kasete”; niz očišćenih čizama u hodniku; miris ulja za čišćenje pušaka... i strojeva obuka. "Laktovi ne treba da budu rašireni, nego.. kako... skup... skupljeni!”, viče desetar, vodnik, ili šta je već, dok se "gušteri” sudaraju na komandu za okret na levo i desno, a ruke, crvene od mraza, stežu remnik.
Svakog 20. u mesecu primaće, dok su u uniformi, vojničku platu - 1.420 dinara. Ustajaće u šest sati, u 7,10 postrojavaće se ispod zastave, u pola osam radiće gimnastiku... a kad istekne prvih mesec i po dana obuke, rasporediće ih u centre za stručno-specijalističku obuku, a onda do maja ostati u nekoj od kasarni po Srbiji.
Onoj istoj Srbiji u kojoj su Čegar, Deligrad, Cer, Kadinjača, Buđanovci...
A ubuduće, njena istorija će se po nečem drugom zvati.
