Izvor: Politika, 19.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dosledno i kritički
"Prometej u okovima", Eshil (prevod Aleksandar Gatalica), režija Stevan Bodroža, koprodukcija Belef i Madlenijanum
Eshilova tragedija (oko 457. p. n. e), koja u mitskom kontekstu tematizuje problem buntovništva, u interpretaciji reditelja Stevana Bodrože postaje moderna, psihofizički iscrpljujuća drama savremenog Prometeja koji se danas odlučno suprotstavlja političkom teroru (radnja se odigrava na prostoru koji može da predstavlja neku vojnu bazu, mada to nije sasvim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << konkretizovano).
Na ogoljenom prostoru, okruženom sa jedne strane nekakvom metalnom ogradom, Branislav Lečić igra Prometeja realistički ubedljivo, psihološki dosledno oblikujući posledice ogromnog fizičkog bola koji kontinuirano trpi, dok sa druge strane pokazuje i da prolazi kroz zastrašujuće psihičke torture, rezultate kombinovanih osećanja gneva, očaja, nemoći, straha, razočaranja. Đurđija Cvetić igra Islednicu koja beskompromisno surovo sprovodi Zevsovu vlast. Ovaj lik predstavlja sintezu dva metaforična lika iz Eshilovog teksta, Vlast i Silu, kao i nebeskog glasnika Hermea, koji nastupa u jednoj sceni, pri kraju predstave. Rediteljska odluka da glumica igra dijaboličnog islednika je vrlo inteligentna, jer ta vrsta neumoljive, ledene brutalnosti postaje još užasnija i izoštrenija kada je sprovodi žena, zato što je kontrast drastičniji (od žene se posebno ne očekuje takva svirepost).
Eshilov hor okeanskih nimfi u predstavi je sveden na dve bolničarke, fino sređenih frizura, obučene u iste, kič roze uniforme, mehaničkih pokreta (Vladica Milosavljević i Stela Ćetković). Moderna, stilizovana postavka ovih likova, koja asocira na ritualno-apsurdni teatar Žana Ženea (konkretno, njih dve neodoljivo podsećaju na bizarne protagonistkinje "Sluškinja"), još više naglašava Prometejeve patnje, jer one postaju opipljivije i bolnije u tom teatralizovanom okruženju. Aleksandar Đurica oblikuje titana Okeana, dok Jelena Ćuruvija, takođe veoma izražajno, stvara lik kćerke argivskog kralja Ije, kao dezorijentisane i nesrećne devojke, eterične zbog te specifične izgubljenosti.
Stefan Kapičić svedenim, ali uverljivim sredstvima igra snažnog i samouverenog Hefesta koji nerado izvršava Zevsova naređenja. On Prometeju redovno ubrizgava drogu, i vuče ga, privezanog, na nekoj metalnoj konstrukciji sa točkovima, koju u više navrata vrti u krug, što se može tumačiti kao simboličan znak bezizlaznosti njegovog položaja.
Upotreba video-materijala (Lazar Bodroža), u pozadini njihove igre, veoma je važna na idejnom planu predstave, jer omogućava stvaranje novih značenja. Dok Prometej prepričava istoriju Zevsovog uzurpiranja vlasti, emituju se umetnički vredni, crno-beli, slow motion snimci fragmenata kataklizmične istorije dvadesetog veka (nacistički logori, razaranja američkih vojnih aviona...). U tom kontekstu, Prometejev bunt nama, savremenim gledaocima, postaje nesporno konkretniji i značajniji. Putem videa se, takođe, na jasan i zanimljiv način, scenski materijalizuje Prometejeva unutrašnja borba, jer se razdvajaju aspekti njegove ličnosti: video-snimak prikazuje njegovo lice u totalu, gde on nastupa kao buntovnik koji ne sumnja u ispravnost svog postupka, dok njegovo realno telo paralelno manifestuje nesigurnost i konfuziju koje ga skoro guraju u ludilo.
"Prometej u okovima" Stevana Bodrože je dosledno i značenjski zaokruženo sprovedena rekontekstualizacija ove antičke tragedije. Iako se komad ne okončava uspostavljanjem harmonije (ovde treba imati u vidu da je ovo prvi, jedini sačuvan deo Eshilove trilogije o Prometeju, za koju se pretpostavlja da se u celini završava opštim pomirenjem, kao u "Orestiji"), pisac nedvosmisleno stavlja do znanja da je kraj Zevsove tiranije izvesnost, odnosno nameće ideju da svaki politički teror ima svoj završetak, te da se u tom smislu vredi boriti za pravdu, bez obzira na individualne posledice. Ovakvo, kritičko prikazivanje društvenih okolnosti, odnosno tretiranje vlasti kao bazično promenljive situacije, jeste esencija političkog teatra čiji je Eshil bio prvi, nama poznati autor, očigledno i danas veoma aktuelan.
Ana Tasić
[objavljeno: 19.07.2006.]
