Izvor: Politika, 16.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dosije aktivistkinje "građanske desnice"
Slobodana Miloševića upoznala sam marta 1987. uoči 50. godišnice postojanja najstarijeg studentskog lista u državi, za čiju proslavu me je uredništvo zadužilo. Odazvao se pozivu izdavača "Studenta" da prisustvuje dogovoru o obeležavanju jubileja lista. Mrzovoljno se rukovao sa nama iz uredništva. Niko od mladih urednika, ponesenih idejom pluralizacije društva i države, slutio nije da će taj čovek u roku od dva meseca potpuno uništiti novine beogradskih studenta i okrenuti naglavce >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ne samo naše, nego izmeniti živote toliko drugih ljudi.
Zabrana
Netrpeljivost o kojoj se do tada nagađalo bila je vidljiva sledećih dana, kada je na završnoj proslavi u SKC-u i na prijemu u Udruženju novinara Srbije po pravilu jedan od dvojice nedostajao – ili Milošević ili Pavlović. Za prvomajske praznike izdali smo dvobroj, ali nam glavni i odgovorni urednik Miroslav Višić javlja da je "Student" zabranjen. Jedva smo iz štamparije spasli nekoliko primeraka. S obzirom na to da se list pojavio tik uoči sedme godišnjice Brozove smrti, partijski cenzori su naslovnicu na kojoj smo na crnoj podlozi štampali glogov list koji je ugrizao vampir i "legendom" u kojoj je bilo objašnjenje "gloga", protumačili kao napad na Broza. Uistinu je "Student" zasmetao dogmatskoj frakciji gradskih i univerzitetskih partijaca zbog kritičkih tekstova i sjajne saradnje sa kolegama iz omladinske i studentske štampe iz drugih delova države.
Sporni broj "Studenta" analizirala je posebna radna grupa beogradske komunističke partije i zaključila da su objavljeni "idejno-politički neprihvatljivi sadržaji", koji kulminiraju "napadom na Titovu ličnost" i "vređanjem Dana mladosti i Dana bezbednosti". U odbranu "Studenta" ustao je samo tadašnji ministar kulture Branislav Milošević, ali je bez obzira na to naš glavni i odgovorni urednik smenjen odlukom kadrovika iz Univerzitetskog komiteta kojim je dirigovao klan Mirjane Marković.
Solidarno sa Višićem, ostavke je podnelo uredništvo "Studenta" (sa izuzetkom Luke Mičete), jer nismo pristali na saradnju sa partijski oktroisanim urednikom Šimetom Čičkovićem.
Za nas, petoro urednika i desetinu stalnih saradnika "Studenta", sve to je bio šok. Vrata u drugim novinama su nam bila zatvorena. U trenutku priličnog beznađa, oktobra 1987, dobijam poziv lista mariborskih studenata da uređujem podlistak "Katedre" na četiri strane a koji bi oni štampali, i to na srpskom jeziku.
Nije dugo trajalo. Već treći broj nam policija oduzima i odvozi maricom. U tom broju smo objavili intervju sa Slobodanom Selenićem koji je prilično tačno predvideo našu budućnost rečima: "Predstoji nam dugo truljenje". Februara 1988. nam policija ponovo oduzima "Katedru" na Terazijama, a tada nam je upriličeno i suđenje u Palati pravde jer smo u satiričnoj rubrici Miloševićevu glavu uglavili na fresku "Beli Anđeo" na Hristovom grobu.
U sledećem broju smo objavili karikaturu Milenka Mihajlovića na kojoj je Milošević predstavljen kao ktitor koji na dlanu drži zatvor. Broj je ponovo zaplenjen u Beogradu a "Katedra" je zbog kritičkih članaka zabranjena i u Sloveniji.
Srbija je polako tonula u informativni mrak, a ja sam istraživala par koji je vukao konce čistki. Otišla sam u Požarevac, pronašla Miloševićeve učitelje i školske drugove, kao i školski dnevnik; iz rubrike "opažanja o učeniku" prepisujem opažanja o karakteru mladog Miloševića, koje je zapisao razredni Ivan Pečnik: "Individualne osobine: inteligentan, brzo shvata, vredan u radu narodne omladine Jugoslavije, pomaže prijatelje."
Zbog neistinitog komentara Radija Beograd, u meni neki prepoznaju izdajnika. Nije bilo lako, iako sve što se meni tada dešavalo nije ni blizu strahotama koje su usledile drugima i sudbinama onih koji su teško stradali u ratu. U Beogradu sam nakratko izgubila stanište i bila prisiljena na "emigraciju" u Ljubljanu. Deset godina kasnije, septembra 2001. u Službi bezbednosti (danas BIA) na podsticaj jednog kolege pročitala sam svoj dosije. Polovina svake strane bila je nečitljiva, pošto je uoči mog (telefonom zakazanog) dolaska "obrađena" flomasterom.
Prisluškivanje
Pročitala sam da sam od 4. septembra 1987. bila predmet "prethodne operativne obrade", da je u maju 1988. određeno prisluškivanje telefona (u stanu mojih roditelja), da je detaljno analizirano kako sam objavila tekst u novosadskom "Stavu" broj 20, da ne samo da sam imala "rep" nego i da je taj agent koji me je pratio "video i audio" dokumentovao moju "neprijateljsku aktivnost sa pozicija građanske desnice".
Možda bi mogla da me zabavlja činjenica da je u stanu mojih roditelja još negde neka "buba", jer samo za to "tehničko sredstvo" u svom ličnom dosijeu nisam našla naredbu da ga treba ukinuti, ali me rastužuje da sam, iako su imena bila precrtana gustim crnim flomasterom, naslutila koji su me beogradski prijatelji – denuncirali.
Istina, ni u Sloveniji na trenutke nije bilo mnogo bolje; 1993. sam se našla pred licem istražnog sudije zbog optužnog predloga Ministarstva odbrane Slovenije, koje je od tužilaštva zatražilo progon jer sam u "Mladini" objavila kako slovenačka vojna obaveštajna služba ucenjuje bivše oficire JNA, tražeći od njih da iz Beograda "nabave" kompromitujuće dokumente.
Imala sam sreću da sam februara 1988. na skupu o ljudskim pravima upoznala Milovana Đilasa. U trenutku kada sam ostala bez staništa u Beogradu, bilo je lekovito čuti od njega da "uvek treba raditi po svojoj savesti" bez obzira na cenu, a septembra 1991. je u razgovoru koji smo vodili javno kritikovao "ratnu politiku Srbije". Iako je "na kraju svog života znao da će to izazvati teške reakcije", nije bežao od svoje "odgovornosti da kaže nešto protiv ovog besmislenog rata, koji niko ne može da dobije, ali koji neko može da izgubi".
Sadašnjost pokazuje da je Đilas, koji je za spoznaju o vrednosti pluralizma u nekadašnjoj Jugoslaviji i robijao, imao pravo, za razliku od učitelja Pečnika, koji je pogrešio. Da je Milošević zaista "brzo shvatao" i "pomagao svoje prijatelje" Srbija danas ne bi bila tu gde jeste.
[objavljeno: ]
