Izvor: Blic, 18.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Don Kihotova siročad
Uzbuđen divnim tekstom „Sin Don Kihotov" Sanje Domazet u kulturnom dodatku najstarijeg lista, shvatam kako je 30 godina od smrti Miloša Crnjanskog prošlo tako tiho i nezapaženo. Uostalom, čitav njegov život je zbir sličnih nepravdi. Ako je tačno da „književnost ne poznaje stvarnost, nego nivoe", onda između belina naših života i mučne zbilje postoji mala margina gde se nameću neka pitanja:
Kako braniti Kosovo od zavere svetskih sila ako nismo u stanju da odbranimo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << jednog Crnjanskog od sebe samih? Najveći pisac koga smo ikad imali zaslužio je da mu se pristojno odužimo za sve što je ostavio našoj kulturi, makar posle svega i svih prohujalih godina, kad već nismo umeli dok je bio živ. Zašto se buniti što neki predloženi nosioci kulture nisu dobili nacionalnu penziju kad jedan Crnjanski u Beogradu ima samo ulicu na periferiji i bistu na Kalemegdanu? Premalo!
Zato u Londonu, iznad Hajd parka, postoji plava spomen-ploča. Naš ambasador prilikom njenog otkrivanja je istakao: „Vreme je da se Crnjanskom oduži dug". Kao savetnik premijera, isti visokodostojnik nema snage da to obećanje afirmiše, već i dalje moramo pisca posmatrati u senkama crnog sunca. To „jedno tako dugačko pismo" koje je majstorski ispisao „jedne zimske noći jedan putnik", lektira mog života kojoj se stalno vraćam, nateralo me je da obiđem Čongrad na Tisi, lutam Temišvarom, stanujem na Kvinsveju, ulazim u podrum obućarske radnje na Bond stritu osluškujući gore na trotoaru korake i plačem pred drhtavim glasom dok izgovara „Lament nad Beogradom". I zbog toga, kad počne sneg, uvek se zapitam zar je sav život Miloša Crnjanskog morao da protekne u znaku seoba i nepravdi, ali i vrtoglavica raskoši, gorčine, nemaštine i izazova snobizma i boemstva.
Naša, a ne tuđa, intelektualna javnost je Crnjanskog izgnala. Oslobodila ga je osećaja pripadnosti bilo čemu. Mi smo ga izgladnjivali, ekonomski iscrpljivali, sumnjičili, prećutali i odbacili u bol, razočaranje i nemaštinu. Zauzvrat, Crnjanski nam je omogućio da prepoznamo značaj margine. Sebe je oglasio sa pozicije „ivice" kao svog staništa. Tek sa njim dobijamo svog velikog marginalnog pisca: neminovnu figura na dugačkom i čudesnom spisku gubitnika. Otud je Crnjanski veliki primer subverzije u srpskoj književnosti.
Zato danas i ovde sa pažnjom valja pratiti ne samo pevanje, već i pisanje Caneta iz „Partibrejkersa", Ramba i Marčela.
