Izvor: Politika, 14.Feb.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Domino efekat
Pitajući jednog svog prijatelja iz Izraela da li se i kod njih osećaju posledice krize, dobio sam jednostavan odgovor: „Kada pada kiša svi bar pomalo pokisnemo”.Nažalost, kraj godine u Srbiji obeležio je „pravi pljusak”. Došlo je do usporavanja stranih investicija i reduciranja zajedničkih projekata s partnerima iz inostranstva. Naravno, svi prvo rešavaju probleme kod kuće. Neke strane banke koje posluju kod nas, a imaju problema u matičnim zemljama, naglo su pritisnule „kočnicu” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i napravile probleme preduzećima koje prate. Generalno, došlo je do podizanja kamatnih stopa i smanjenja plasmana, i timeje otvoren problem nelikvidnosti u privredi.
Kao posledica toga, neka preduzeća nisu bila u mogućnosti da vrate kredite bez reprogramiranja.Blokirani suim računi, a čak ni država nije bila u stanju da na vreme izmiri neke svoje obaveze. Stvorio se tzv. domino efekat kašnjenja u izmirivanju obaveza. Došlo je i do poremećaja u lancu odnosa građani–banke, jer su zbog straha građani povlačili štednju iz banaka, i banke –preduzeća, jer banke smanjuju plasmane i dižu kamate, naročito na relaciji proizvodnja–trgovina, i, naravno, preduzeća–preduzeća.
Naglo slabljenje dinara, povlačenje štednih uloga, dizanje kamatnih stopa, restriktivno kreditiranje banaka i svakodnevno medijsko izveštavanje o ekonomskoj krizi, u relativno kratkom periodu, suočilo nas je sa svom surovošću ekonomske krize.
Gde je izlaz?
Moramo pre svega biti svesni uzroka svetske krize. Ona dolazi iz centra kapitalizma, iz finansijskog sektora Amerike i neminovno, možda i teže, pogodiće Evropu. To smo imali priliku da čujemo iz merodavnog izvora, od nobelovca Džozefa Stiglica na njegovom predavanju u Beogradu. Mi ćemo biti posredno pogođeni, pre svega efektima koji će doći iz Evrope.
Dakle, možemo očekivati manje i skuplje kredite, manje stranih investicija i manje mogućnosti izvoza. Kao što reče ministar privrede Nemačke: „Kriza u Evropi je pre svega kriza na strani tražnje, a ne na strani proizvodnje”, pa je jasno da će biti mnogo teže naći kupca za naše proizvode u EU. Ovaj problem je utoliko teži što i u ovom trenutku imamo spoljnotrgovinski deficit.
Finansijski sektor u zemlji je izdržao prvi udar. Država je reagovala najavom mera štednje i smanjenja, za naše uslove, skupog državnog aparata, što je dobar kurs.U velikoj debati koja se ovih dana svakodnevno vodi o tome kako da se odupremo možda i najvećoj ekonomskoj krizi savremenog doba, fokus je uglavnom na ulozi države, finansijskog sektora ili eksternog faktora. Suština je, međutim, u tome kako da većina prosečnih srpskih preduzeća u novim uslovima opstane i obezbedi minimalan razvoj. Ako većina preduzeća održi postojeću zaposlenost, isplaćuje zarade, obaveze prema državi i nađe kupca za svoj proizvod ili uslugu onda smo zaista našli izlaz.
Francuski predsednik Sarkozi, predsedavajući u EU, izjavio je da ova kriza menja suštinu kapitalizma i da je privreda do sada bila servis finansijskom sektoru, a da obrnuto finansijski sektor treba da bude servis privrede. Ovaj zaključak možda je i najozbiljniji orijentir za mere koje mogu pomoći domaćim preduzećima. U tom smislu, institucije koje su se već dokazale kao oslonac privrede, kao što su Fond za razvoj i AOFI, i u narednoj godini moraju dobiti još veću podršku, a bilo bi odlično ako bi se realizovala ideja o formiranju domaće razvojne banke.
Konačno, moramo shvatiti da u sadašnjim uslovima imamo relativno male šanse da u kratkom roku smanjimo spoljnotrgovinski deficit povećanjem izvoza, kako zbog male konkurentnosti, tako i zbog krize tražnje u svetu. Zato moramo napraviti strategiju supstituisanja uvoza domaćim proizvodima. Državne mere za stimulaciju izvoza moraju biti dopunjene programom stimulisanja domaćih proizvođača koji supstituišu uvoz.
Mere štednje koje su neophodne u državi i preduzećima radi povećanja produktivnosti ne mogu biti princip funkcionisanja ekonomije, jer kad svi prestanu da kupuju, onda se ekonomija usporava i to je ono što Stiglic zove „paradoks štedljivosti”. Prema tome, izlaz iz krize ne može da bude u smanjenju proizvodnje; naprotiv, vrhunski princip izlaska iz svake krize, pa i ove, jeste više rada, ili da upotrebimo Marksov izraz „više novostvorene vrednosti”.
Sadašnja socijalno odgovorna vlada proklamovala je princip borbe protiv otpuštanja radnika, što je apsolutno prihvatljivo, ali se mora ići korak dalje: ljudi se moraju zapošljavati.
Princip da nema otpuštanja podrazumeva paralelno i punu uposlenost zaposlenih. Jedan od osnovnih problema srpske privrede, a rekao bih i državne administracije i javnih preduzeća jeste tzv. unutrašnja nezaposlenost. To znači da je veliki broj ljudi formalno zaposlen, ali suštinski nisu uposleni, odnosno „ne rade punim kapacitetom”.Ako postoji neka dobra strana krize u privredi, pa i svakom preduzeću, to je što se brže i jasnije usredsređujemo na suštinu biznisa, a sve prednosti i mane postaju očiglednije.U tom smislu, moramo brže preusmeriti kapital i privredne aktivnosti koje su naša „nafta i gas” na „svetskoj pijaci”, a to su – poljoprivreda i prehrambena industrija, energetika i deo hemijske industrije.
Stabilnost nacionalne valute, dovoljan obim jeftinijih kreditnih linija uz niz mera koje će preusmeriti poslovne aktivnosti u perspektivne privredne oblasti gde smo konkurentni, omogućiće nam ne samo da preživimo, već i ojačani izađemo iz globalne ekonomske krize.
Generalni direktor preduzeća „Interkomerc” a.d.
Goran Perčević
objavljeno: 30/12/2008
