Izvor: Politika, 16.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Domar Rajko i osamdeset neoženjenih
Potkopaonička sela Štava, Mrča, Trešnjica, Miočići i Željevo, na administrativnoj liniji sa Kosmetom, uprkos zdravoj hrani, vodi i relativnom blagostanju ne mogu da privuku ni jednu devojku za udaju
Selo Štava pod Kopaonikom – Ovamo, uz Lukovsku reku, kroz nestvarno pitomu dolinu među visovima što dotiču nebo, makadamskim, za letnje prilike, dobrim drumom, truckamo se "jugićem" koji vozi korpulentni Radiša Vukojičić. On je iz Lukova, čija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mesna zajednica na samoj administrativnoj liniji sa Kosovom i Metohijom od pet-šest sela ima više od osamdeset – neženja! Uputili smo se u selo Štavu, gde ih je, vele, najviše.
Bele se kuće po bregovima, kao da su se same uz njih popele, na svakom po nekoliko. I njih i bregove nadvisuje Pilatovica, ogromno brdo što zatvara zapadni vidik i odakle struji hladna i bistra rečica, što ni na ove vrućine letos nije presušivala. Duž njenih obala ređaju se baštice krupnih paprika, bujnog kupusa i modre se šljivici prerodile požegače, koje u topličkom kraju već davno nigde nema, sem ovde.
Roman o neženjama
– Ako ste došli da pišete o našem selu i neženjama, nećete uspeti pa da i roman sastavite. Toliko toga ima da se priča – ovim rečima nas na putu pred školom sreće dečak, za svoje godine snažne građe, kao i većina planinaca uostalom. Reče da se zove Milen Miletić, da je završio sedmi razred, a šta će posle, još ne zna. Ovaj pravi mali vragolan, kažu, zna sve zgode i nezgode i u svom i u susednim selima. Sa njim je i Radivoje Simić, snažna momčina koji se primakao četrdesetim, prvi neženja kojeg srećemo u Štavi. Njega zaduži Radiša da pozove ostale i on zađe među kuće. Pred nama se već stvori čovek lepih plavih crta i snebivajući se pristade da mu zabeležimo ime: Dača Simić. Ima, reče, već 35 godina, a, eto, ostao je neoženjen. Propustio je, veli, pravo vreme. Sad više nema ni devojaka. Bila jedna, ali i ona ode nedavno.
– Ne mogu da se načudim kako ljudi jedva preživljavaju po gradovima u ovo vreme, a ovde može da se živi kao pravi gospodin. Ako imaš, recimo, četiri krave, malo bašte i voćnjaka – ti si car! Sve može što proizvedeš da se pozlati dole u Lukovskoj Banji i Kuršumliji. A ništa nije ni teško, ni prljavo kao u fabrikama. A tek vazduh, pa čista ledena voda, voće koje se ne prska, domaća hrana, mleko, sir, kajmak! A, eto, Štava, Mrča, Trešnjica, Miočići, Željevo – nigde devojke. A da znaju kako je ovde, mnoge bi, verujem, došle iz gradova. Ne znaju, jer o našem kraju nema ni na televizijama, ni u štampi – kaže Dača.
Nešto se naš glasnik zadrža, pa mi, da ne čekamo džabe, svratismo do kuće Rajka Radisavljevića, koji, rekoše, ima i ženu i čak petoro dece. Kod kuće samo majka Živka, kojoj se unuče drži za skut.
– Danas vam je, djeco, praznik Makiveje, pa se mladež razmilela, ko po Banji, ko po planini – kazuje starica. Naš vragolan Milen komentariše da Rajko i Žarko Miletić, koji takođe ima više dece, održavaju školu. – Mora Rajkova žena da rađa decu, ako ne misli da joj muž ostane bez posla. On je domar u školi – kaže on.
Svratismo i mi tamo kuda je otišao Radivoje. Na tremu, društvo se okupilo uz litrenjak i ne haje mnogo što ih mi čekamo. Domaćin Ljubisav Milić koščati brđanin, odmah nas nudi bistrom i kao mladi vosak žutom rakijom: – Uzmite, ovo je čista šljivovica, od neprskanih "požegača". Mi ovde ništa ne prskamo i ne orezujemo, nego bog i priroda što daje – uzimamo – kaže. I njegov sin Živorad, iako je preturio tridesetu i ima posao dole u Banji, nije se još oženio. U Ljubisavljevo vreme bilo je drugačije – devojaka puno, a ako ti nećeš, oženi te otac, pa nemaš kud, kazuje.
Nevešti sa ženama
– Ma ne znaju ovi naši momci da se snađu. Ni moja braća, stariji Dragoje kojem je već 42, ni mlađi Dragan koji je prešao tridesetu, neće da uzmu moj recept. Kad sam video da nema devojaka, ja lepo otmem čoveku ženu i rešim problem – kaže kroz smeh Milutin Miletić, koji reče da se bavi sečom i prodajom drva za ogrev, kojeg ovde ima u izobilju.
– Treba da se poradi malo ozbiljnije oko devojaka – dodaje Radojica Simić, koji je, reče, taj problem rešio na vreme i ima, hvala bogu, dvoje dece. Živi u Kuršumliji, ali je često ovde i pomaže bratu Radivoju u poljoprivredi. Radivoje, pak, veli da nije baš tako i da odavde, iz ove divljine, gde nema ni dobroga puta, ni telefona, ni signala bilo koje televizije, pa ni za mobilne telefone – većina odlazi, a retko ko dolazi.
Usput, na povratku, stižemo starinu sa štapom koji se nekuda uputio pešice. Radiša zaustavlja auto i pita čiču za zdravlje, a ovaj mu odgovara da i nije loše, ali veli: – Učinite nešto da poženite ove naše momke, ovako se više ne može! Naš pratilac reče da je ovo Dragan Miletić, da mu je nedavno žena umrla i da su sada sami on i njegov neoženjeni sin Bojan.
Posle, u hotelu "Kopaonik" u Lukovskoj Banji, upoznajemo Mišela Aćimovića, mladog Parižanina, koji reče da je ovde na "vakansu" u tazbini. On je odavde u daleku Francusku odveo Jasminu Ivić, ugrabio je ispred tolikih momaka u Lukovu i oko njega.
Dragan Borisavljević
[objavljeno: 16.08.2007.]
